Povredio sam sebe danas, da vidim da li još uvek osećam, usredsređujem se na bol, jedinu stvar koja je realna.

 Istina je da ovi stihovi zvuče daleko moćnije i ostavljaju jači utisak kada se govore ili pevaju na engleskom jeziku. Nije sve u pesmi ljubav, ptičice i cveće, radost. U pesmi ima mnogo tuge, sete, melanholije, depresije. I to su emocije, zar ne? Rađaju vam se deca, volite, uspevate u svom poslu, ali sve je to prolazno i ne dešava se konstantno. Svakog čeka starost, bolest, smrt. Da autor ne bude shvaćen pogrešno, jer ovo i nisu njegovi lični stavovi, mora se uzeti u obzir da mnogi umetnici koketiraju sa mračnim i depresivnim temama, neki im čak duguju i popularnost.

Singl Hurt američke industrijal rok grupe Nine Inch Nails izdat je aprila 1995. godine, a nešto ranije je uvršten i na drugi studijski album The Downward Spiral. Pesma ne odudara od tematike NIN-ovih pesama i njenog autora, pevača grupe, Trenta Reznora. Mračne emocije, vođenje suicidalnim mislima, depresivne, povremeno manične i melanholične epizode bili su redovni na repertoaru grupe. Pesma govori u prvom licu o čoveku koji sebe povređuje da bi video da li postoji i na taj način preispituje svoje bitisanje na ovoj planeti i ono kroz šta je sve u životu prošao. S obzirom na to da se u pesmi pominje igla koja buši rupu u koži, mnogima je to bila asocijacija na heroinsku zavisnost, a opet, drugi su pesmu smatrali svojevrsnim oproštajnim pismom samoubice. Spot je urađen u istom maniru. Reznor koji stoji na bini prilikom jednog nastupa dok se preko njega, a na platnu iza, ređaju snimci rata, nuklearne probe i lisice koja je snimljena tokom čitave faze dekompozicije njenog leša. Pesma je izazvala reakcije poput onih da se radi o okultizmu ili propagiranju narkomanije. Ništa što nije svojstveno konzervativnom delu američke javnosti. Dobila je uglavnom pozitivne kritike i 1996. godine bila je nominovana za Gremi u kategoriji Rok pesma godine.

Po mom skromnom mišljenju, dosadašnja priča o ovoj pesmi ne bi bila dostojna ove kolumne da se odnekuda nije pojavila legenda lično. Sa svojom kompletno crnom odevnom kombinacijom, začešljanom kosom, u pratnji svoje verne i voljene drage, ali načet neurodegenerativnom bolešću, koja je produkt burnog života – cigara, alkohola, opijata, konstantnih turneja, povremenih robija. Pazite, starina je Elvisov kompanjon. Neki već shvataju da se radi o Džoniju Kešu, legendi američke kantri i rokenrol muzike, po mnogo čemu kontroverznoj ličnosti. O Kešu bi se mogli ispisati romani, ali o nekom mladom, buntovnom Kešu koji odbija autoritete, koji veruje u pravdu poput nekog kauboja koji jaše sam prerijom i spreman je sam da je volšebno podeli. Džoni Keš je u ovom trenutku jedan stari, oboleli kantri pevač, na kojem je vidljivo da nije ostalo mnogo života, ali i dalje se ne da, a taj kolerični izraz lica će imati i na svojoj samrtnoj postelji. Godina je 2002. i Keš je stariji čovek na početku svojih sedamdesetih, vidno izmučen bolešću i godinama. Odlučuje se da poradi na svojoj karijeri i osveži je kako svojim, tako i hitovima nekih mlađih muzičara, bez obzira na žanr. Izbor je pao na Hurt i Trenta Reznora.

Kada mu se Keš obratio sa molbom da obradi ovaj hit, Reznor je bio polaskan, ali i sumnjičav, s obzirom na to da se radi o pevaču iz neke sasvim druge priče, iz neke sasvim druge stvarnosti. No, dopustio je Kešu obradu, pre svega iz poštovanja. Reznor, verovatno živeći život kao i ostali smrtnici, jednog dana je seo pred svoj TV prijemnik i naišao na spot Džonija Keša. Stihovi su mu bili poznati. Ćutao je. Najpre je počeo da se ježi, zatim da drhti, guta knedle i, na kraju, da plače. Ako ste nekada imali osećaj da, kada neko radi isti posao kao vi, nešto od vas ukrade i uradi ili se služi istim tako dobro da jednostavno ne možete, a da to ne volite, onda je to osećaj Reznora u tom trenutku. ,,Jednostavno, oteo mi je devojku”, govorio je Reznor u kasnijim razgovorima, aludirajući na kvalitet Kešove obrade. Keš je uradio nešto sasvim drugačije i na svoj način, a da nije promenio suštinu, sačuvao je čistotu i nevinost osetljive kompozicije. Od mračne, gotovo okultne pesme, stvorio je elegiju starca koji je na zalasku života.

Ako je sa pesmom ovako nešto uspeo, onda je sa spotom to i premašio. Naime, na spotu za ovu pesmu Keš je angažovao Marka Romaneka, čoveka koji je svojevremeno sarađivao sa Reznorom i NIN-om. Načeto voće, cveće koje opada i vene, segmenti iz Kešove karijere, kada je bio mlad i poletan, perspektivni američki muzičar i glumac, prizori iz napuštenog, devastiranog muzeja posvećenom njemu i njegovom stvaralaštvu, brižni pogled njegove supruge Džun, prsti zahvaćeni atrofijom koji nevešto sviraju gitaru i klavir, setni starački pogledi u svetlost i daljinu, gde je svaka bora neka avantura, neki promašaj. Sve je bilo u znaku kontrasta. Reznorova kruna od izmeta, kako glasi jedan izraz iz pesme, postala je, na Kešovo insistiranje kruna od trnja, jer je sada stajala na njegovoj glavi, kao simbol svih neokajanih grehova. A bio je kralj toga. Život koji je bio sladak, pun uspeha i slave, sada je samo uzrok čije su posledice njegovo krhko zdravlje i nemoć. Da su ovaj spot i pesma bile jače od sebe same, govori i činjenica da je Džun umrla nakon tri meseca, Keš nakon sedam meseci, a Džunina ćerka Rouzi osam meseci nakon izlaska ovog spota. Svojevrsni omaž životu, večito preispitivanje i svođenje računa. Kao da je znao da će ubrzo umreti, pa da ne ostane dužan nikome, ni samome sebi. Poput poslednje ispovesti. Da bi se prolaznost pokazala kompletnom, i kuća u kojoj je snimljen spot izgorela je četiri godine kasnije. Sa tog spota je sve umrlo.

Spot i pesma su dominirali 2003. godinom i pokupili su razna priznanja, a i dan-danas se rangiraju na top-listama svih vremena po raznim temama iako je, inicijalno, pesma imala vrlo skromne domete na kontemporarnim top-listama. Jutjub video ima preko sto miliona pregleda, a pesma je prodata u preko dva miliona primeraka do 2017. godine, što i dalje govori o aktuelnosti poruke ove pesme.

Šta sam to postao, moj najslađi prijatelju? Svako koga znam, na kraju odlazi…

                                                                                                       piše: Pavle R. Srdić

Leave a Reply

Your email address will not be published.