Fridrih fon Amerling, Rudolf fon Arthaber i njegova deca Rudolf, Emili i Gustav, detalj, izvor: Wikimedia

Šta je to, osim rutinskog običajno-religioznog obreda kroz koji je većina nas prošla u ranoj mladosti i od tad potisnula značenje tog događaja u risajkl bin svog mozga? Zavisi koga pitate. Prema verskim poznavaocima, krštenje je „Prva Sveta tajna”, „gde se na vidljiv način dobija nevidljiva blagodat Božja” i u kojem „novokrštenik postaje član crkve”. „Ono je uslov spasenja”. Ono što je vrlo respektabilno i blago iznenađujuće za autora ovog teksta, često se navode i određene poželjne pripreme: katiheza (poučavanje u veri), učešće u crkvenim molitvama i post od najmanje tri dana pre čina krštenja. Međutim, ponegde se može naići i na napomenu: „Da se krštenje deteta se ne sme odlagati, a naročito ne zauzimati stav da dete treba samostalno da odluči kad odraste. „U ranoj crkvi su roditelji koju su, zbog nemarnog i neodgovornog odnosa prema detetu, dozvolili da ono umre nekršteno, smatrani su ubicama svoje dece. Zato krštenju dece treba pristupiti dok su još bebe…” tvrde pojedini izvori.

Autor primećuje više fenomena u vezi sa krštenjem. Jedan je čudnovata, naizgled obrnuta proporcionalnost važnosti krštenja (čemu svedoči široka rasprostranjenost i snaga otpora na menjanje ovog običaja) i znanja o istom. Veliki deo naše populacije misli da je užasno bitno krstiti dete i jako veliki deo populacije ne zna (čak nema problem sa tim što ne zna) da kaže više od dve rečenice o tome. 

Drugi je nepriznavanje nama inače jako bitnog principa autonomije – našoj tendenciji da dopustimo ljudima da donose odluke koje se tiču njih samih. U čemu je problem da individua sama odluči, kada bude bila sposobna da uvidi posledice svoje odluke, o tome kada će i želi li uopšte da se krsti?

Poslednja zanimljivost je da se nepostojanje informisanosti i svesrdnosti krštenika ne uzima kao bilo kakva mana. Sve posledice koje taj čin stvara u istoj meri su zagarantovane i bebi koja nema blage veze šta se dešava i nekome koji je, nakon iscrpnog i nepristrasnog istraživanja doneo odluku da želi da bude kršten. U mnogim drugim kontekstima prepoznajemo vrednost toga da se uradi prava stvar i iz pravog razloga, stoga ovaj izuzetak postaje zanimljiv za razmatranje.

Međutim, da se prvo mi rešimo najbanalnijeg, ali i najprisutnijeg razloga za krštenje. Često izražen u formi kratnog i (ne)jasnog „valja se”, nalazi se tradicionalistička vrsta opravdanja. Problem sa ovim, ali i svim drugim, tradicionalističkim argumentima, jeste što nam postojanje jedne tradicije ne govori ama baš ništa o poželjnosti/ispravnosti ponašanja i stavova koji su njom uključeni. Lakonski rečeno: ima dobrih, ali i loših tradicija. Dokle god je tako, zaglavljeni smo na pitanju kojem od ova dva naša pripada. Ovo je prepoznato od davnina i ima svoje mesto među logičkim greškama: argumentum ad traditiam. Bilo bi zaista lepo kad bi ljudi prestali da koriste ovu frazu.

Sledeći „nazovi” razlog koji se često poteže bio bi „zašto da ne, ako to nikome ne šteti?” Ovo ne bi trebalo pretereno objašnjavati. Na primer, ako vi mene pitate zašto želim da istetoviram oči i ja iskoristim isti odgovor, teško da biste bili ubeđeni. Neki će primetiti da to zapravo i nije odgovor na pitanje zašto krstiti, što slobodno možete i osobi u ovakvoj situaciji i napomenuti.

„Ali to je za dobrobit deteta” neko bi rekao. Možda najveća zamerka ovoj replici jeste činjenica da ona samo ima smisla uz pretpostavku da je dete kršteno u „pravoj veri”. U suprotnom bi ga krštenjem možda zapravo osuđivali na nečiji tuđi pakao. Imajući u vidu broj poznatih božanstava (a ima ih i više od par hiljada po nekim izvorima) statistički je na prvi pogled malo verovatno da smo baš mi uboli „pravu veru”. To sve, ne računajući nepoznate bogove koje bismo takvim činom mogli razgneviti. Ukratko, moguće je uputiti sličnu kritiku kao i onu upućenu Paskalovoj opkladi.

U razloge za krštenje mogli bismo i uvrstati usađivanje nekog semena morala. Međutim, taj argument bi verovatno bio neosporan da je to nužan i dovoljan razlog toga da neko bude moralan čovek, što je stvar što naizgled malo ko od zagovornika krštenja zna da obrazloži. Ako se tvrdi da je nemoguće biti moralan bez krštenja, onda to valja i potkrepiti, pogotovu što to jeste empirijska (dakle, iskustveno proverljiva)  tvrdnja. Uostalom, videli smo neke drastično negaticne pojave koje deluju kao da su u značajnoj meri u vezi sa religijom, kao što su napadi na kule bliznakinje, krstaški ratovi i spaljivanje veštica. Skepsa po tom pitanju deluje da je na mestu.

Ako prihvatimo da ovde ponuđeni razlozi u prilog krštenju nisu ubedljivi, i ako se podsetimo činjenice da je jako teško nekom promeniti stavove i ponašanje koje je praktikovao od malih nogu, onda možda najrazumnije rešenje jeste da se uradi ono od čega nas ponekad izričito  odvraćaju: da sačekamo da ljudi kao odrasle informisane jedinke sami na sebe prihvate (navodno) važne, večne posledice.

piše: Logoreik

Leave a Reply

Your email address will not be published.