foto: Wikimedia

Poznato je da do suštine drugih ljudi teško možemo dopreti ako se oslonimo na to što se o njima govori ili piše. Neki tvrde da je moguće pravu, iskonsku nit tuđeg bića najvernije spoznati i upoznati iz tragova koje oni lično ostavljaju za sobom – fotografija, pisanih reči, muzike, i ostalih dragocenih nota koje kao da, makar na trenutak, uspevaju da zabeleže nečiji život na zemlji, ma koliko on bio kratak naspram večnosti koja nam predstoji. Čitajući memoar Samo deca autorke Peti Smit, ova se želja čitaocima ostvaruje na dva nivoa. Najpre im se pruža dragocena prilika da prate Petin nimalo lagani put od detinjstva, preko začetaka ljubavi prema stvaralaštvu Remboa, Blejka i Bodlera, pa sve do okrilja nebodera Njujorka među kojima je odlučno okušala sreću umetnice i u čijem je zagrljaju iznikla jedna istinski „renesansna žena panka”, kao i legenda rok muzike i pisane reči. Drugi, paralelni nivo predstavlja priča o Robertu Mejpltorpu, koji sa Peti nije delio samo nedostatak finansijske stabilnosti, već i krhku umetničku dušu. Kada je Peti stigla u Njujork, zaposlila se u knjižari u kojoj je gutala raznorazne naslove, ali nikada nije zaboravila Remboa i Blejka – polazne tačke njenog kreativnog puta. Upravo je na tom mestu, potpuno neočekivano, kako to i biva u velikim ljubavnim pričama, upoznala Roberta. Zaljubili su se i iznajmili stan u Bruklinu koji je postao meka njihovih umetničkih senzibiliteta.

Peti je napisala memoar ne iz želje da drugima predoči krišku vlastitog života, već da hronološki zabeleži njihovu veliku ljubav i ostavi pisani trag o životu Mejpltorpa, koji je preminuo 1989. godine. Možda se velika snaga ovog epohalnog i nežnog dela o krhkom odrastanju zaljubljenih umetnika može locirati upravo u nameri iz koje je nastalo. Stranice odišu toplinom sećanja i Petinom neutaživom željom da voli Roberta, muziku, Njujork, kao i život sami.

foto: Wikimedia

„Zašto ne mogu da napišem nešto što bi probudilo mrtve? To je ono što me ponajviše tišti. Prebolela sam gubitak njegovog stola i stolice, ali me nikada nije napustila želja da ispletem reči vrednije od Cortesovih smaragda. Ipak, ostala mi je lokna iz njegove kose, nešto njegovog pepela, kutija njegovih pisama, tamburica od kozje kože.”

Prvi deo memoara koji je posvećen njenom detinjstvu znatno je kraći od potonjeg, „glavnog”, u kome nam Peti govori o zajedničkom životu sa Robertom, a ujedno uspeva da zabeleži duh Amerike tog doba – sumrak pada na šezdesete godine i hipijevske snove, život okončavaju mnoge rok legende, dok neke druge, poput benda Velvet Underground, polako dosežu vrhunac uspeha. Tu je, naravno, i nezaobilazni Čelsi hotel, koji nije ugostio samo Lenarda Koena i Dženis Džoplin, već i protagoniste ovog toplog memoara, koji su u njemu živeli neko vreme. Nižu se poznanstva i događaji, a nužno ih prate promene unutar bića koja se vole, a ljubav ih uči da nije laka, da se nikako ne sme podrazumevati, već se na njoj neprestano mora raditi. Robert se menja, upoznaje sebe i svoje sklonosti, a Peti kao Peti strpljivo uči da raširi krila svog nežnog duha i da obrgli sve one koje voli i koji se uz nju osećaju bezbedno, čak i onda kada ne pronalaze razumevanje u drugima. Uz to, memoar miriše na Njujork, a Njujork jeste i uvek će biti gnezdo kreativnog duha, megalomanski grad koji hrani, buja, nagoni na eksperimente i vraća veru u vlastiti potencijal nakon svakog kraha. A upravo tome se uče Peti i Robert dok koračaju stazama života koje nikoga ne maze.

Početna pretpostavka da druge možemo upoznati ukoliko pratimo tragove njihovih vlastitih reči u ovom slučaju pokazala se kao tačna i pročitani memoar donosi spoznaju da je velika, legendarna Peti zapravo uvek i bila takva jer je sve činila iz neizmerne ljubavi i topline, a upravo se u tome ogledaju veliki ljudi.

piše: Sanja Gligorić

Leave a Reply

Your email address will not be published.