Pieta (2007 - 2008), foto: Sajt Leopold Muzeja

Uznemirujuće, dirljivo, nežno, odbojno, odvratno, samo su neki od epiteta kojima bi ukratko moglo da se opiše stvaralaštvo belgijske savremene umetnice Berlinde De Brikere (Berlinde De Bruyckere) rođene 1964. godine. Ovi izrazi subjektivnih interpretacija ne znače baš mnogo dok se ne stekne dublji uvid u stvaralački opus i kreativni proces ove intrigantne umetnice.

Iako je u pitanju jedna od najistaknutijih skulptorki savremenog doba, njeno ime ipak nekako izmiče u diskusijama o velikim imenima savremene likovne scene. Međutim, činjenica je da je u poslednje dve decenije novog milenijuma Berlinde De Brikere ostvarila nekoliko uspešnih svetskih samostalnih izložbi, pri čemu se izdvajaju: putujuća izložba pod nazivom Mysterium Leib: Berlinde De Bruyckere im Dialog mit Cranach und Pasolini u okviru Moritzburg Fondacije u Haleu, Nemačka (2011), a zatim i u Kunstmuseum u Bernu, Švajcarska , izložba We are all Flesh u Muzeju ACCA u Melburnu, Australija (2012), kao i izložba naziva Suture u Leopold Muzeju u Beču, Austrija (2016), kao i učešća na brojnim kolektivnim izložbama i bijenalima (Pariz, Moskva, Berlin, Istanbul itd.), a njena dela upotpunjavaju kolekcije brojnih muzeja, poput Muzeja Modernih Umetnosti u Njujorku (čuveni MoMA).

Svoju veću internacionalnu slavu stekla je nakon učešća na prestižnom Bijenalu u Veneciji, u okviru Italijanskog Paviljona 2003. godine, događaju kojem se takođe vratila i 2013. godine kao zvanična predstavnica Belgijskog Paviljona sa izložbom pod nazivom Kreupelhout – Cripplewood. Nosilac je i titule Počasnog Doktora na Univerzitetu u Ganu, svom rodnom gradu.

Ono što obuhvata i povezuje sve njene projekte jeste doslednost i posvećenost određenoj tematici, u skladu sa  izabranim tehnikama i medijem, koji gotovo bez izuzetka podrazumeva hiperrealistične skulpture izrađene od voska, sa eklektičnim kombinacijama materijala poput konjske kože, ljudske kose, drveta i tekstila, stvarajući antropomorfne, najčešće fragmentirane i deformisane forme kao otelotvorenja univerzalne i omniprisutne civilizacijske ranjivosti i patnje zarobljene u telu od krvi i mesa.

Pored antropomorfnih formi, gotovo ovidijevskih metamorfoza, izdvajaju se i monumentalne instalacije u prostoru koje obuhvataju predstave tela mrtvih konja, često postavljene u uznemirujućim položajima, izrađene od prave konjske kože.

U pitanju je motiv koji Berlindu prati još od 1999. godine, kada je dobila porudžbinu od Flandrijskog Muzeja u Iperu, posvećenom studijama Prvog svetskog rata (In Flanders Fields Museum, Ypres) da stvori projekat koji će u svojoj srži imati tematiku rata. Nakon godine detaljnog istraživanja arhiva ove institucije kao i zadate tematike, ono što je na Berlindu ostavilo najznačajniji utisak bile su slike opustošenog grada i ulica sa prizorima razbacanih tela mrtvih konja. I tako je nastala prvobitna inspiracija za kasnije preuzet motiv mrtvog konja kao simbola rata, odnosno ljudskog gubitka koji za njim ostaje. Po rečima same umetnice, u ovoj ulozi nije mogla da se nađe nijedna druga životinja, jer za Berlindu konj predstavlja najplemenitiju životinju, kao takvu najbliskiju ljudskom rodu, i najranjiviju u isto vreme.

Iako u svojim kasnijim transformacijama kroz prostor i vreme, i u svojim brojnim varijacijama, motiv konja je nešto što je ostalo sastavni deo Berlindinog stvaralaštva sve do današnjih dana i predstavlja jednu od najvećih specifičnosti njenog rada.

Les Deux (2001), foto: Sajt Leopold Muzeja

Još jedna od karakteristika i faktora važnih za Berlindin rad jesu i sami prostori u kojima su skulpture do sada izlagane. Umetnici je proces pripreme i realizacije izložbe jako bitan i može biti veoma postepen, a za svaki od ovih procesa ona uloži maksimalnu dozu posvećenosti, promišljenosti, i veoma profesionalnog planiranja svakog detalja.

Prostori su najčešće u vidu prostranih, monumentalnih, ali i minimalistički dekorisanih prostorija u kojem belina zidova i velike količine svetla igraju važnu ulogu, pa tako često i direktno asociraju na prostore unutar katoličkih crkvi, što je još jedan od elemenata koji Berlindu veoma motivišu. U ovakvom ambijentu njena dela dolaze do još većeg izražaja, interagujući sa svojom okolinom i, u izvesnom smislu, usisavajući prostor u sebe, ali i posmatrače, čineći ih ne samo nemim posmatračima, već aktivnim elementima i učesnicima samog dela.

Fragmentirana tela izrađena od slojeva voska, nalik tehnici kojom slikar lagano nanosi slojeve boje na svoje platno, obrađenog i obojenog u hiperrealističnom maniru, izdaleka odaju utisak figura od uglačanog mermera, a izbliza odaju jeziv utisak realnih tela od krvi i mesa ispod čijeg tananog sloja kože teče krv. Smeštene u pročišćene i prostrane prostore okupane svetlošću, ovakve skulpture stvaraju jednu posebnu auru prisustva, koja je sklop multispacijalnih faktora i koja je kao takva jedinstvena na svakoj Berlindinoj izložbi.

Ono što lično smatram posebno interesantnim u radu ove skulptorke, kao i kada su u pitanju drugi autori, jeste i način na koji su njena životna iskustva utkana u njen rad, zajedno sa inspiracijama i motivacijama iscrpljenim iz zapažanja i poimanja svakodnevnog života. Kao što je već spomenuto, Berlinde je rođena i trenutno živi i stvara u gradu Ganu, u kojem ima studio u zgradi nekadašnje katoličke crkve za dečake, gde takođe živi sa mužem i decom. Kroz sazrevanje bila je jako inspirisana lokalnim kulturnim nasleđem ovog mesta, pri čemu se najviše misli na dela flandrijskih renesansnih majstora (Berlindin studio nalazi se u blizini Crkve Svetog Bavona koja je čuvena po Ganskom oltaru – poliptihu, delu braće Van Ajk), kao i delom nemačkog renesansnog umetnika Lukasa Kranaha Starijeg (Lucas Cranach der Altere), koji je u svojim slikama religioznih motiva često koristio ljudsko telo kao reprezentaciju unutrašnjih mentalnih procesa i stanja, a kojeg Berlinda često zvanično navodi kao važnu referencu za svoj rad. Takođe je interesantna i činjenica da je Berlindin otac bio mesar i da je dobar deo svog detinjstva provela u njegovoj radnji u Ganu, posmatrajući kako snažni muškarci uvlače velike komade mrtvih životinja u hladnjake i kače ih na kuke. Mala Berlinda, koja je u to vreme volela da crta, bila je potpuno opsednuta ovim prizorima, kao i svim detaljima ovog procesa koji su joj se duboko urezali u pamćenje, poput belih majica mišićavih radnika isprljanih svežom krvlju.

Kada se sve ovo uzme u obzir, ne čudi što njeno stvaralaštvo obiluje religioznim i mitološkim motivima, često i u vidu direktnih ikonografskih referenci (poput dela Pieta iz 2007/8 godine), a često i samo u naznakama u vidu određenih položaja fragmentiranih amorfnih tela koji evociraju na scene krucifikacije i ostalih religioznih scena, a veliki aspekt njenog dela čini prisustvo sirovog materijalnog tela kao personifikacije unutrašnjih stanja, kao i kompleksnih emotivnih i psiholoških procesa koja se odvijaju unutar samog tela.

Kao što je i sama priroda i uslov ljudske egzistencije dualan u svome poreklu i baziran na suprotstavljenim vrednostima života i smrti, tako i sam Berlindin rad predstavlja izvesni unutrašnji sukob, monolog čoveka sa samim sobom, borbu i rat, ali takođe i nastoji da pruži nadu, empatiju i utehu za ljudski rod.

Een 2003-2004, foto: Sajt Leopold Muzeja

 

U njenom opusu se takođe oseća i određena nota morbidnog, gotovo subverzivnog sadržaja, zbog čega se za njena dela često kaže da su isključiva jer ostavljaju veoma oprečne utiske na posmatrače: ili ih očaraju na prvi pogled, ili su im kranje odbojna, pa čak i odvratna, nerazumljiva.

Za kraj bih dodala da lično pripadam prvoj kategoriji posmatrača koji se igrom slučaja jednom izgubio u svetu Berlinde De Brikere (Izložba Suture/Šav, jula 2016. godine u Beču, Austrija), i na prvi pogled ostao fasciniran njenim radom, toliko da je taj delirijum kroz momente prelazio iz stanja fascinacije i šoka, preko odbojnosti, gađenja, čak u izvesnim slučajevima i fizičkog nagona za povraćanjem, pa sve ponovo do potpune opčinjenosti. Izložba je ostavila toliko snažan utisak na mene, da me je navela da razmišljam danima posle o sirovoj moći jedne likovne forme da duboko uzdrma čovekovu egzistenciju i navede ga na razna filosofska razmišljanja i refleksije, ukratko da ga promeni.

Međutim, nezavisno od subjektivnih afiniteta, interpretacija i iskustava, ono što se Berlindi ne može osporiti jeste jedan profesionalni, posvećeni i iskreni pristup umetnosti, u skladu sa ličnim vizijama, inspiracijama i razmišljanja koja prelaze nivo individualnog i tiču se onog ljudskog, univerzalnog i sociološkog, umetnost koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim, koja ispoljava snagu i podstiče na razmišljanje, čineći je jednom od jako važnih i posebnih skulptorki današnjice.

Pieta (2007 - 2008), foto: Sajt Leopold Muzeja

                                                                                                                       piše: Sanja Vasić

Leave a Reply

Your email address will not be published.