Kao što sam u prošlom broju najavio na Pančevačkom filmskom festivalu bio je prikazan film Igora Bezinovića – Kratki izlet. Kako sam čuo nekoliko pozitivnih kritika od bliskih ljudi, pogledao sam film i osetio potrebu da o njemu nešto napišem.
Film je rađen po motivima istoimenog romana Antuna Šoljana, egzistencionalističkog pisca sredine prošlog veka, koji se danas čita kao lektira u hrvatskim srednjim školama. Priča prati grupu mladih koji putuju napuštenim istarskim krajolikom prolazeći pored raznih napuštenih građevina i manastira. Malo konteksta je potrebno, naime, posle drugog svetskog rata građani Italije koji su živeli na tom podneblju su se dobrovoljno ili prisilno iselili plašeći se odmazde za njihovu ulogu u Drugom svetskom ratu. To je ostavilo čitava sela i naselja potpuno opustošena i bez ljudi. Kako je priroda polako prodirala u te objekte oni su se urušavali i ostavili vrlo slikovit predeo koji podseća na neku japansku postapokalipsu. Japansku, jer se oseća velika istorija samih gađevina, a priroda ih je na kraju učinila svojim te su postali deo okoline.
U takvim krajolicima grupa prijatelja, glavnih likova ovog filma pokušava da pronađe manastir sa freskama za koje su čuli da su vrhunsko dostignuće srednjovekovne umetnosti. Iako se može reći da su Roko (Mladen Vujčić) i Stola (Ante Zlatko Stolica) glavni likovi, oni su ipak samo pokretači radnje i naratori filma, a glavni lik je zapravo celokupna družina koja kreće na izlet. Oni podsećaju na priču Stivena Kinga Ostani uz mene, u tome da su izgubljena grupa prijatelja koja lutajući kroz prirodu dolazi do dubljeg razumevanja sebe samih.
Usput oni sporadično nailaze na ljude koji žive u tim zapuštenim prostorima. U tim kontaktima članovi družine počinju da se sjedinjuju sa sredinom koja ih okružuje te se jedan po jedan odvajaju od grupe i ostaju na mestima koja su ih prihvatila. To je možda i najzanimljiviji element ovog filma, jer uspeva u malom da opiše ono što nam se svima dešava u životu. Ljudi odlučuju da ostanu na mestima koja im odgovaraju, koja zadovoljavaju njihovu ambiciju i daju im dovoljan osećaj komfora da izgube potrebu za daljim kretanjem, i društva se raspadaju. Filmovi teško prenose kompleksne ideje i često to teže da učine dramom samih likova; ovde je slučaj sasvim suprotan. Kratki izlet gotovo bez ikakvog sukoba među likovima i koristeći se vrlo jednostavnim filmskim jezikom (statični kadrovi, miran tempo, jednostavnost izraza i komunikacija) uspeva da prenese jednostavnost nastajanja i razilaženja ljudi.
U tome je lepota ovog filma. Iako nije produkcijski skup i gotovo uopšte ne teži atraktivnosti, kadrovi su funkcionalni u odnosu na kretanje likova, pokreti su samo u svrsi praćenja radnje, film je sniman u formatu 4:3, na taj način izbegava vizuelnu impozantnost iako se snima u prelepim okruženjima. Sve to dovodi u fokus glavnu stvar, a to je upravo disanje i funkcionisanje grupe i njhovo individualno putovanje ka sebi samima. Pri tome je Bezinović tačno znao šta želi da prikaže, tako da film ni na trenutak ne biva dosadan. Taman u trenucima kada opada tempo i očekujete da će se uvući u zamku samodovoljnosti kojoj se predaju mnogi autorski filmovi, desi se nešto iznenadno i ponovo vam fokusira svu pažnju nazad na film.
Zato Kratki izlet predstavlja pravo osveženje u pristupu filmu na ovim prostorima. Možda bi se moglo reći da je vreme koje provedete gledajući film putovanje zajedno sa njegovim likovima i da vam daje da saosetite njihove individualne sukobe i da proživite stvari koje njih odvlače od grupe ljudi sa kojima su. Takođe, daje vam da osetite i prostor u kome se radnja dešava i sile prirode koje utiču na odluke koje ljudi donose. Na taj način film prestaje da biva priča koju ćete pogledati već alat za introspekciju i preispitivanje odluka iz naših života.
Ovakav trenutak refleksije se nije skoro pojavio u našem filmskom prostoru i zato smatram da, ne samo što ga vredi pogledati, nego i zaslužuje prestižnu nagradu za najbolji film Pulskog festivala.
piše: Nenad Tesla
oktobar, 2017.
