Kraj tanana šadrvana

Smišljajući šta da napišem, kako da vas razgalim, koju priču da utkam u ovaj broj, javila mi se jedna devojka sa pričom od ovoga leta. Motiv lep, star, a priča – legendarna, nadrealna. Ovu priču prati ona prava legenda, koja ide s kolena na koleno, s oca na sina. Nije poput modernih priča iz prethodnih brojeva. Ispod ovog teksta se potpisuje autor rubrike, a ispod priče koja sledi… pročitajte tekst, pa vidite na kraju. Uživajte. Pavle R. Srdić

U osmom mesecu ove godine našla sam se u Dubrovniku i, bežeći od gužve, popela se u zabačenije ulice starog grada. Ali, učinilo mi se da čujem melodiju jedne od svojih omiljenih pesama, Moderato Cantabile, Arsena Dedića. Sjurila sam se niz tih sedamdesetak stepenika Židovske ulice i videla da neko zaista peva tu pesmu, na skalama crkve Svetog Vlaha. Sela sam na pod, kao i mnogi turisti, i odslušala ceo koncert. Svirao je Ibrica Jusić, dubrovački šanjsoner, kako sam saznala, tradicionalno svakog osmog meseca u Dubrovniku. Ovo neće biti tekst o Arsenovoj pesmi, već o jednoj staroj sevdalinki, koju je Ibrica otpevao te večeri, a svi mi, sa ovih prostora koji smo razumeli reči, sinhronizovano preplakali.

*

Ali, da bismo ispričali ovu priču moramo da se vratimo kroz vreme, mnogo dalje od avgusta ove godine. Negde izmedju 7. i 19. veka, nisam baš sigurna tačno kada, živeo je jedan sultan koji je imao prelepu ćerku. Svakog dana sultanova ćerka šetala je vrtom i prolazila pored tanana šadrvana (što je orijentalni – turski, persijski ili arapski naziv za bunar ili fontanu). A kraj šadrvana stajao je stražar, mladić koji je, kako legenda kaže, iz dana u dan postajao sve bleđi. Jednog dana, sultanova ćerka mu se obratila krišom. Pitala ga je kako se zove i odakle je.

Da li znate šta je momak odgovorio? Ma znate sigurno, čuli ste bar jednom, u nekoj od mnogih interpretacija različitih muzičara sa ovih prostora. Možda, samo deo tog odgovora, izvučen iz celine, u pesmi Crvene jabuke.

Momak je rekao: Ja se zovem El Muhamed, iz plemena starih Azra, što za ljubav glavu gube i umiru kada ljube.

Pleme starih Azra pripadalo je teritoriji Jermenije, i verovatno je ostalo najpoznatije po legendi koja se za njega vezuje. Reč azra znači devica, jer su mladići iz ovog plemena, ukoliko nisu mogli da ostvare svoje ljubavi, odlazili u pustinju ili rat, željno iščekujući smrt. Život bez ljubavi za njih je bio neprihvatljiv.

Legendu je u stihove pretopio jedan od najvećih nemačkih pesnika romantizma, Hajnrih Hajne, dajući joj ime Der Asra . Hajne je za uzor imao prevod čuvene persijske legende o nesrećnim ljubavnicima, Madžnunu i Lejli. Pesma Azra pripada zbirci pesama Romansero, objavljenoj 1851. godine i podeljenoj u tri celine: Istorije, Lamenti i Jevrejske melodije.

Hajneovi stihovi su samo nekoliko godina nakon nastanka inspirisali ruskog pijanistu i kompozitora Antona Rubinštajna, koji je motive iskoristio za 6 svojih pesama, a Franc List kasnije preradio. Melodiju im je dao i nemački kompozitor Karl Lev, 1863. godine. A opet, Hajne ni sanjao nije da će njegova pesma ostati upamćena i kao jedna od najlepših sevdalinki tamo nekog brdovitog Balkana.

Godine 1923. Hajneove stihove na sprski jezik prvi prevodi Aleksa Šantić, i objavljuje ih u svojoj zbirci prevoda Iz Hajneove riznice. Pesmu su prevodili i Vladimir Nazor i Safvet-beg Bašagić, čiji prevod muzičari koriste i danas. Na slovenskim jezicima naći ćete je pod imenom Kraj tanana šadrvana.

Interpretirali su je mnogi. Da ne bismo ovim tekstom otvorili jednu od beskonačnih YouTube rasprava ko, kada, i zašto ju je najbolje otpevao, predlažemo da poslušate sami njene izvedbe i odaberete svog favorita: Himzo Polovina, Zaim Imamović, Hanka Paldum, Zvonko Bogdan, Ibrica Jusić, Damir Imamović … Autorki ovog teksta omiljena je verzija koju peva Lejla Jusić.

A šta ćemo sa Branimirom Džonijem Štulićem? Pričalo se, po čaršiji, da je u jednoj pijanoj noći, kada se slavilo rođenje prijateljeve ćerke, ovaj pevač i gitarista ustao i za kafanskim stolom recitovao Hajneove stihove u Bašagićevom prevodu. Te su noći dve bebe dobile isto ime – tek rođena devojčica, i nova Štulićeva rok grupa – Azra.

Poslušajte neku od ovih interpretacija, ali odslušajte pesmu i u originalu, na nemačkom jeziku. I procenite, da li je germanski romantičar ulovio suštinu ljubavi i smrti, dva pojma kojima je upravo nemački jezik osmislio jednistvenu kovanicu – liebestod. I da li su njegove reči morale de se otpevaju i na jeziku naših prostora, koji još uvek, slučajno ili ne, u sebi baštini deo orijenta.

*

Nekoliko dana nakon koncerta ispred crkve Sveog Vlaha, zadesila sam se u podnožju kule Lovrijenac, na proslavi dana Svetog Lovre i takozvanoj Pilarskoj noći. Pored mene je, slučajno ili ne, sela devojka sa kojom sam se upoznala i sa čijim sam društvom proslavila tu lokalnu feštu. Ne kraj šadrvana, već kraj mora, saznala sam da je iz Dubrovnika. Pitala sam je kako se zove.

-Azra – odgovorila je.

piše: MoonQueen