foto: Thomas Kelley

Poslednjih godina smo preplavljeni filmskim adaptacijama dela književnosti, što klasičnih, što savremenih. Kao neko ko se bavi književnošću, češće mi takav poduhvat liči na skrnavljenje dela, nego na ponos reditelja, naročito kada su u pitanju holivudski blokbasteri nakon čijeg se prikazivanja menjaju i korice knjiga. Međutim, Kradljivica knjiga ne spada potpuno u taj okvir (iako je i ona bila žrtva izmene korica).

Kradljivica knjiga je peta knjiga autora Markusa Zusaka. Knjiga je izdata 2005, a film je izašao 2013. godine. I film i knjiga su prihvaćeni odlično od strane kritike i čitalaca, odnosno gledalaca. Film je režirao Brajan Persival koji je našoj publici doneo popularnu seriju Dauntonska opatija.

Iako je knjiga solidne dužine sa osetljivom tematikom, fabula je vrlo pristojno prenesena na bioskopsko platno. Roman prati Lizel, devojčicu koja biva usvojena za vreme Drugog svetskog rata. Zusak ne stavlja ratne teme u prvi plan, već ih obrađuje na jedan inovativan način. Iako nad Lizel lebdi rat, ona pronalazi radost u čitanju i maštanju, i u to upliće druga Rudija, očuha Hansa, a najviše Jevrejina Maksa koji mora biti skriven u podrumu. Isprva nepismena, otkrivajući umeće čitanja otkriva i ljubav prema knjigama koje je spajaju sa različitim ljudima i njihovim sudbinama. Iako Nemica, Lizel oseća sve strahote rata. Zusak realno opisuje ratno vreme i razbija stereotip da su Nemci bili pošteđeni i sigurni za to vreme. Njegova majka je kao mala svedočila ratnim strahotama, tako da je on veoma dobro upućen u tematiku. Posebnu notu fabuli daje odnos Hansa i Roze. Na početku Hans izgleda kao žrtva porodičnog nasilja, ali kasnije je uočljivo da je Roza duboko osećajna žena koja se grubostima brani od nedaća života.

Pojedini likovi su izbačeni, što se dalo očekivati zbog ograničenog vremena. Ipak, mišljenja sam da je time film izgubio dosta. Frau Holcapfel je vrlo inspirativna za prikazivanje na filmu zbog postepene promene njene ličnosti na šta najviše utiče Lizel, dok bi pojavljvanje Hansa mlađeg doprinelo približavanju zaluđenosti nacističkih pristalica ciljanoj publici. Umesto njega, sporadični likovi u filmu navode Hansa da se pridruži Partiji i napusti neutralnost u korist Firera čime se razvodnjava fanatizam nacističkih pristalica. Ipak, najmanje zlo je bilo izbaciti ove likove, jer su svi koji su ostavljeni nezamenljivi.

Smrt je narator romana, a u našem prevodu je ženskog roda. Kako sam se ja najpre susrela sa knjigom, taj momenat mi je dosta falio u filmu iako joj je glas davao odlični Rodžer Alam. Prisutnost smrti je u filmu takođe diskutabilna, jer za razliku od knjige u kojoj je sveprisutan osećaj da neprekidno lebdi nad likovima, u filmu nije akcenat na njoj. Uprkos propustu film nije uskraćen za sjajne narativne deonice izgovorene upravo od strane smrti, niti za blagu osećajnost koja joj je data.

Pored likova, film je osiromašen i za pojedine epizode. Najveći propust reditelj je napravio izbacivši scenu Lizelinog nervnog rastrojstva u trenutku kada njenu majku otpušta gradonačelnik. On to čini mirno u trenutku kada ugleda Lizel i suprugu u prijateljskom razgovoru u biblioteci, valjda uplašen da Liza njome ne zameni sećanje na mrtvog sina. U knjizi je ovo mnogo dramatičniji trenutak; Lizel saznaje da je majka otpuštena, u isto vreme gubi i novac i biblioteku koja joj je bila na raspolaganju, a sve to da bi gradonačelnik vodio kvazi skroman život. Do tada mirna, Lizel reaguje burno, izbacivši iz sebe svu potisnutu patnju i razočaranja. Nedostaju i snovi junaka, period Lizeline adaptacije na novu sredinu, problemi koje ona ima zbog nepismenosti i mnoge druge epizode iz knjige koje je bilo nemoguće uklopiti u film koji traje nešto preko dva sata.

Ukoliko odgledate samo film nećete znati da je Maks bokser koji sanja meč protiv Hitlera, bićete uskraćeni za fino profilisanje likova koje nudi pisana reč, a koje Holivud vešto izbegava, propustićete detaljne opise dečijih nestašluka koji ne jenjavaju ni u vreme rata. S druge strane, knjiga ne nudi fantastično odrađenu grotesknu scenu u kojoj se deca trčeći nasmejana raduju ratu, niti scenu puste ulice čiji stanovnici u podrumima očekuju bombardovanje, dok se jedan Jevrej na ulici raduje trenutku slobode i deliću zvezdanog neba.

Kraj neću otkrivati, zarad ono malo vas koji se još niste susreli sa ovim delom. Otkriću da je odlično odrađen i u knjizi i u filmu, uz malo neizbežne, ali umerene količine patetike prisutne u filmskoj adaptaciji. Kako smrt najavljuje od početka knjige – plakaćete, koju god formu odabrali.

piše: Aleksandra Vujić

Leave a Reply

Your email address will not be published.