Pre nekoliko meseci raspisali smo konkurs u kojem smo vam tražili da se zamislite u tuđoj koži. Koliko je to bio lak posao za naše učesnike i učesnice svedoči naše virtuelno sanduče u koje je pristiglo mnoštvo kreativnih, simpatičnih i nostalgičnih pričica, koje smo sa uživanjem čitali i unapred žalili što ćemo biti u prilici da objavimo samo neke od njih. Na narednim stranicama imaćete prilike da se upoznate sa Mladenkom Orlić, Dariom Tenžerom i Aleksandrom Jovanović i njihovim kratkim pričama kojima su savršeno odgovorili na temu i ujedno ulepšali našu rubriku Mladi i kreativni. Uživajte!

*

Mladenka Orlić (1998) rođena je u Beogradu, gde uporedo studira srpsku književnost i jezik sa komparatistikom na Filološkom fakultetu (prosek 10,00) i softversko inženjerstvo na Elektrotehničkom fakultetu. Autor brojnih nagrađenih priča, eseja i istraživačkih radova: Pekićeva nagrada, Tragom Nastasijevića, Dositejevo zlatno pero, Konkurs 357, Zavrti točak, druga nagrada za najbolji maturski rad Zadužbine Andrejević itd. Nada se da će se iz njenih rukopisa jednog lepog dana izroditi roman.

Najednom se u meni, ni sam ne znam otkud, javi neodoljivi poriv da uličnoj prodavačici cveća saopštim gorku istinu svoga sopstva, što i učinih.

– Skoro mi je naneta velika nepravda – zavapih ja u pravcu dopola usahlih karanfila i natmurenih ljubičica što ne dočekaše da na proleće procvetaju u nečijoj bašti, na nečijem reveru ili pak na nečijoj nadgrobnoj ploči.

Potpuno nema, starica je staklenim očima gledala kroza me. Nešto vodenasto nalik suzi skliznulo joj je niz obraze. Njena smirenost izvela me je iz takta.

– Dođavola, reci nešto! – zaurlah na nju, a ona mi uzvrati zluradim smehom.

U tom trenutku do nas je došepao izvesni vremešni gospodin čije mi ime nije bilo poznato.

– Pošto duša? – upitao me je.

Stade mi ga žao i ja mu je stoga poklonih. Te večeri zaspao sam na pločniku gde je staramajka inače prodavala cveće.

Probudio sam se, verovali ili ne, u sobi svoga dušmanina. Začudih se što u postelji bejah sam.

Obuze me panika, te počeh da opipavam… Htedoh reći svoje telo, ali primetih na njemu ožiljke svoga neprijatelja! Nemoguće! Odbijam da u to poverujem dok se lagano prikradam ogledalu. Međutim, umesto napamet naučenih obrisa preda mnom, gotovo nepomične, stoje tuđe crte lica. Stoji telo koje sam do juče sanjao obezglavljeno. Osmotrih ga netremice sa svih strana. Nije se preterano razlikovalo od mojeg tela, osim što je pakleno zaudaralo. Utvrdivši istinskog vlasnika ove olupine, lupih joj šamar, no bol, na moje iznenađenje, odjeknu mojim obrazom. Nasmeših se u sebi ovozemaljskim zakonima. Neće me valjda zavarati sada ova prozirna iluzija, ipak sam ja, zar ne, sklopio ugovor s Nečastivim?! Zarih mu kuhinjski nož u srce, no pogubih jedino sebe. Otada govore ljudi kako đavo nikada ne dolazi nepozvan, te da smo, zaboravimo li čija je osveta, najveći neprijatelji sebi samima.

*

Dario Tenžera rođen je u Sarajevu 1991. godine, a od 1996. živi u Novom Bečeju, na levoj obali Tise, u Banatu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, a svoju prvu zbirku kratkih priča pod nazivom Potiska vila i druge priče objavio je 2017. godine. Pozorišnim amaterizmom bavi se od 2004. godine. Voli mačke, kafu i epsku fantastiku. Piše blog  i priprema sledeću knjigu. Uglavnom bezopasan.

Šta bi ti uradio da se probudiš kao najbogatiji čovek na svetu?

Ja sam, na primer, počeo da vrištim.

Prethodne noći, malo se popilo, malo me ponela atmosfera i držeći ljude za mojim stolom kao taoce, upustio sam je u još jednu beskrajnu tiradu o tome šta sve ne valja sa ovim svetom. Polarne kape se tope, nivo mora se podiže, kreteni su na vlasti, sve je skupo… Okej, nije sve skupo nego sam ja siromašan. A, tek to je poseban problem. Jer, rezonovao sam ja, povremeno štucajući, da ja imam para, mnogo, mnogo para, ja bih mogao da uradim nešto. Mogao bih da zaštitim pingvine! To mi je bilo baš bitno u tom momentu. Pingvini koji umiru jer se led digao, a mora se tope. Ili tako nešto. I da sam ja sad neki, mogao bih da namestim izbore, sklonim kretene s vlasti. „Mogao bih promeniti svet”, verglao sam.

Pola sata kasnije, od šanka je ustao jedan korpulentni gospodin velikih šaka, vidno iznerviran mojim njakanjem, zgrabio me za podlakticu i izvukao napolje. Niko od mojih za stolom nije se preterano uzbudio. Jaki mi i prijatelji, do moga.

Ruka mu je bila nepokolebljiva.

„Pare mogu sve da srede, a, mali?!”

„Da, o tome, ti i pričam! Sva nepravda je zbog para!”

„E, nek ti srede ovo!”, rekao je on pucnuvši prstima.

Probudio sam se par sati kasnije u avionu trenutno najbogatijeg čoveka na svetu.

Kao najbogatiji čovek na svetu. Izgledao sam kao on, bio svestan da sam on, ali sam imao i sva moja sećanja i samo jedno njegovo: motori su otkazali, padamo i nema šanse da se zaustavimo.

Bio sam najbogatiji na svetu.

Poginuću kao najbogatiji na svetu.

I niko neće znati da sam to ja.

Onda sam počeo da vrištim.

*

Aleksandra Jovanović rođena je u Vranju 23.07.1996. godine. Nakon završene Gimnazije Bora Stanković, upisuje Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek dramaturgija, a trenutno završava četvrtu godinu studija.

Kada sam otvorio oči, video sam fleku na plafonu. Čuo sam hučanje cevi, ujednačeno, tiho. Vrisnuo sam i medicinska sestra me uzela sa prevelikim osmehom na licu. „Šta kažeš, mama? Vidi kako je divan.” Pratio sam fleku pogledom, kad su me druge ruke zgrabile. Mirisala je na vlažne maramice i kamilicu. „Ja sam ti mama”, rekla je, što je bilo strašno. Moja majka je umrla kad sam imao pedeset godina, u svom trosedu na razvlačenje, dok su se na televizoru vrteli ljudi i šareni, glasni proizvodi. Sećam se reklame za prašak i žene u beloj haljini koja prostire veš u dvorištu. „Nosite svežinu sa sobom”. Ova žena podseća na nju. Čuo sam bučne korake, stopala u drvenim klompama kako obigravaju oko kreveta. Celo trelo mi se streslo i shvatio sam da je to od gladi. „Mislim da hoće mleko.” Sestra se nagnula tako blizu, da sam joj video dlake u nozdrvama. Tražio sam novi početak i to je poslednje čega se sećam, dok ispijam drugu flašu domaće orahovače, poklon mog starog prijatelja za rođendan. Sigurno sam zaspao. Mleko je slatko, slađe od kravljeg. Pijem, jer ne mogu da se pomerim. Prsti su zgrčeni, ne rade. Žena mi govori o kući, kako je sve uredila za moj dolazak. Kako će brinuti o meni i voleti me više nego bilo koga na svetu. Njen glas me uspavljuje. Zevam. Mislim kako ću se probuditi u svom krevetu. Nisam menjao posteljinu već dve nedelje i sigurno smrdi na kinesku hranu i cigarete. Moram da operem posteljinu. Moram da operem sav beli veš i krenem ispočetka. Samo da dremnem malo. Mrak. „Biće od njega veliki čovek”, čujem iz daljine.

Leave a Reply

Your email address will not be published.