Pro primo  

Kako sam i sama glumica Narodnog pozorišta Užice, dovodi se u pitanje kredibilitet mog stava. Mišljenja sam da je zaista moguće biti objektivan, čak i prema sebi i predstavi u kojoj zapravo igram. Moja zapažanja će biti pisana isključivo iz gledališta. Međutim, kako svakako dolazi do sukoba interesa, ostaviću vama da prosudite moju objektivnost u analizama i preporukama koje pišem.

Prva u nizu pohvala, a takođe i razlog da pogledate predstavu reditelja Jagoša Markovića, jeste sam tekst koji nosi naslov Tako je ako vam se tako čini, uzevši u obzir da je prvi korak ka dobroj predstavi upravo sam izbor teksta. Nažalost, nismo često u prilici da pogledamo teatar apsurda. Opravdana promocija modernih tekstova je ipak, više nego što je potrebno, zauzela mesto vrsnih klasika iako upravo moderno doba i nije ništa drugo do apsurd. Teatar apsurda izražava uverenje da ljudsko postojanje zapravo nema nikakvog smisla ili svrhe, čime je i sama komunikacija apsolutno besmislena.

Dobitnik Nobelove nagrade, Luiđi Pirandelo, kao izuzetno strastven moralist, u ovom tekstu se bavi temom poštovanja lične slobode kao vrhuncem skladnog čovečanstva, a samim tim tvrdi i da nepostojanje istog poštovanja dovodi do neizbežnog gubitka vrednosti, ideala, vrline i svrhe.

Priča se bavi suočavanjem različitih verzija istine – Gospođe Frole i Gospodina Ponce – i vodi do tačke u kojoj jedno za drugo tvrde da su ludi. Utvrditi ko je od njih dvoje zapravo lud i gde fantazija susreće realnost, fokus je svih građana, a samim tim i drame same po sebi. Građani okrutnom inkvizicijom nad privatnim životima Gospođe Frole i Gospodina Ponce, čineći ih metom nečuvenog zlostavljanja u potrazi za apsolutnom istinom, kao rezultat, pružaju nam koncept u kome ludi pokušavaju da utvrde ko je lud. Pirandelo svakako tvrdi da je istinu nemoguće saznati, da je promenljiva, ali i da mora ostati privatna.

Reditelj Jagoš Marković je komad Tako je ako vam se tako čini pročitao upravo onako kako ga je i sam Pirandelo napisao. Jasnim, preciznim i inteligentnim čitanjem samog teksta reditelj nam je omogućio apsolutno učestvovanje u predstavi i naveo nas da, kao što je i poželjno, učestvujemo u problematici iste. Tokom gledanja predstave i sami se možemo naći u ulozi istražitelja kojeg takođe zanima apsolutna istina iako smo svesni da ona kao takva ne postoji. Ovaj efekat kod publike svakako izazivaju i sami akteri, tj. glumačka podela, i to svojim potpunim zalaganjem i zajedničkom igrom, što isto tako čini osnovu dobre predstave.   

Pokazano, teatar apsurda se najbolje može postaviti na scenu kroz dadaizam i glumačkom igrom groteske, što je reditelj, takođe, potvrdio, a čitava podela sofisticirano i intenzivno branila, čime smo zaista dobili potreban nadrealizam. Igrajući nekontrolisanje instinkta, izostanak kontrole nad sopstvenim emocijama, čestom neartikulisanošću, galamom i nadvikivanjem, neretko imamo utisak da gledamo čopor lavova koji se opasno skupljaju oko svog plena i sve to, kao još jedna potvrda apsurda, ne bi li saznali šta se u tuđoj kući dešava. Među svim lavovima gledamo i jednog vuka kojeg igra (a ko bi bolje) Predrag Ejdus. ,,Možda je lav kralj svih životinja, ali vuka nikada nećete videti da igra u cirkusu.”

Idejno zanimljiva rediteljska rešenja su i izbor muzike i scenografija. Muzika nam je dala felinijevsku atmosferu u kojoj neretko halucinirajuća slika ulazi u bilo koji običan događaj. Rediteljskim rešenjima, uz istančan izbor muzike, upravo dobijamo i vizuelnu i čulnu potvrdu nadrealizma.

I scenografija je sjajnom jednostavnošću opravdala koncept. Gradeći centralnu perspektivu, koja predstavlja nedogled, Jagošu Markoviću se sve linije spajaju u tački ,,svetla na kraju tunela”. Dakle, na samom početku predstave dao nam je mogućnost izbora, nadu i perspektivu. Ali kako se predstava bliži kraju, perspektiva biva uprljana, haotična i na koncu deformisana i iskrivljena dok sa nje sve pada, a ,,svetlo na kraju tunela” se gasi. Uzdižući ga u nebo, jedini spas reditelj je pružio liku Laudizija koji ima hrabrost da pogleda sebi u oči, a druge pušta da žive svoj život kako najbolje umeju.

Naravoučenije je na prvi pogled nešto oko čega ćemo se svi složiti: postavljanje isuviše intimnih pitanja, zadiranje u tuđi život, skretanje pažnje drugima na ono ,,trebalo bi” – direktno je oduzimanje slobode pojedinca. Dakle, živi i pusti druge da žive. Problem ostaje utoliko što, iako ćemo se možda u teoriji složiti, svaki deseti čovek će, zapravo, poštovati tuđu slobodu u praksi. Apsurd.

Pozorišni dodatak

Svakog meseca odvojim mali deo svoje rubrike ne bih li sa vama podelila veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.

Ovoga puta, kao još jedan primer apsolutnog moralnog odsustva društva, pogledajte tv-dramu Poseta stare dame. Takođe tragikomedija sa elementima satire i groteske o svetu gde se sve može kupiti i sve prodati, uključujući i moral. Režija je pripala velikoj Miri Trailović, a glavne uloge nezaboravnim Miri Stupici i Ljubi Tadiću.

piše: Ivana Pavićević Lazić

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.