Kolos sa Rodosa, detalj, ilustracija: Dario Lainščak

U gornjem gradu Beogradske tvrđave nalazi se „Pobednik”. Simbol pobede nad Otomanskim i Austro-Ugarskim carstvom. Simbol oslobođenja. Simbol gubitka 28% ukupne populacije zarad tog oslobođenja. Stoji na izuzetno zahvalnom mestu: velikom platou, na vrhu tvrđave, gledajući ka oslobođenim krajevima, širokoj Panonskoj niziji i udaljenoj Fruškoj Gori. Pa ipak, poštovani čitaoče, može li se ovaj spomenik zamisliti kako stoji bilo gde drugde, obeležavajući bilo šta drugo? Vaš pisac će se usuditi da kaže: da!

Ostrvo Rod ili Rodos, 280. godina p.n.e. U istoimenom gradu, tačnije njegovoj glavnoj luci, Mandraki, okupilo se mnoštvo sveta, možda i čitava populacija ovog nevelikog ostrva, kako bi prisustvovala završetku radova na najvišoj statui antičkog sveta.

Za povod se moramo vratiti još malo u prošlost, tačnije u godinu 305. p.n.e. Preko hiljadu brodova, što vojnih, što trgovačkih, uputilo se da opljačka i opustoši Rodos. Vođa i organizator onoga što će postati jedna od najpoznatijih opsada u istoriji antičkog sveta jeste Demetrije I Makedonski, kasnije nazvan „Opsadnik”. Rodos je bio trgovačka republika, koji je uz pomoć svoje velike flote i zahvaljujući geografskom položaju, kontrolisao ulaz u Egejsko more. U cilju zaštite svoje trgovine, Rodos je uglavnom imao neutralan stav prema svim drugim državama u svojoj okolini. Ipak, održavali su prisne odnose sa Ptolomejem I, bivšim generalom Aleksandra Velikog, koji je po njegovoj smrti preuzeo vlast nad Egiptom. Ptolomej i Demetrije, koji je kao što smo rekli, vladao nad evropskim delom nekada velikog carstva, bili su u ratu, i ovaj se bojao da bi Rodežani, usled prisnih veza, mogli Ptolomeja snabdeti brodovima. Vođen ovakvim strahom, idejom da Rodos može koristiti kao bazu, i činjenicom da je ostrvo usled trgovine bilo vrlo bogato, Demetrije započinje nešto što je cela tadašnja Grčka posmatrala kao suštinski najobičniji piratski napad, zamaskiran geopolitičkim ciljevima.

Neću poštovanog čitaoca zamarati detaljima same opsade. Reći ću samo da je trajala oko godinu dana, da su demetrijeve trupe opustošile ostrvo, ali ne i sam, dobro utvrđeni grad Rodos i njegovu luku. Rat se, između ostalog, vodio raznim ratnim lukavstvima: miniranjem, kontraminiranjem, i opsadnim spravama – napadači su sagradili i opsadnu kulu u pokušaju da probiju zidine, ali sve je bilo uzalud. Rodos je istrajao. Posle godinu dana, usled nemoći da osvoji grad, pritisnut protestima javnosti koja je osudila celokupan projekat, Demetrije diže opsadu i odlazi.

Kako bi proslavili ne samo pobedu, već i spas od potpunog uništenja, Rodežani su odlučili da rasprodaju celokupnu opsadnu opremu koju je Demetrije ostavio za sobom, i da od novca dobijenog od prodaje podignu spomenik posvećen pobedi i jedinstvu svoga naroda. Za arhitektu izabran je lokalni vajar Har od Lindosa, učenik velikog Lisipa, a kako je ostrvo bilo posvećeno bogu Sunca – Heliosu, tema spomenika se nekako sama nametnula.

Kolos sa Rodosa, ilustracija: Dario Lainščak

Preživeli izvori, koji se u izvesnoj meri međusobno razlikuju, kažu nam da je izgradnja otpočela 292. godine p.n.e. Statua je imala gvozdeni skelet, na koji su pričvršćivane mesingane ploče, koje su imitirale kožu. Unutrašnjost statue je zatim ispunjavana kamenim blokovima. Jedni izvori tvrde da se statua nalazila na 15 metara visokom mermernom pijedestalu blizu ulaza u luku Mandraki, dok drugi beleže da se nalazila na lukobranu. Većina se slaže da je bila visoka oko 33 metra, a da je najveća količina bronze i gvožđa, koja je upotrebljena u njenoj izgradnji, dobijena izlivanjem oružja koje su Demetrijeve trupe ostavile za sobom. Gornji delovi statue su građeni uz pomoć velikih drvenih kranova i rampi, a tokom izgradnje, radnici bi naslagali velike količine zemlje uz statuu, kako bi fizički doprli do njenog vrha, koju su sklonili nakon završetka izgradnje.

Nakon 12 godina, statua je završena, a navodno, u antologiji grčke poezije, ostali su sačuvani izvorni stihovi posvećeni statui:

„Tebi, O Sunce, narod dorskog Rodosa, posvećuje bronzanu statuu što doseže do

Olimpa, kada umiriše valove rata i ukrasiše svoj grad neprijateljskim plenom.

Ne samo na morima, već i na kopnu zapali on voljeni plamen slobode i nezavisnosti.

Jer potomcima Heraklovim pripada prevlast na moru i zemlji.”

Ova posveta, pomešana sa fantazijom Vilijama Šekspira, i romantičarskim nadahnućem pesnikinje Eme Lazarus, dale su kontinuitet pogrešnoj predstavi o statui koja stoji na samom ulazu u luku, ispod koje prolaze brodovi. Ovakav položaj statue bi bio nemoguć iz više razloga: ulaz u samu luku bi bio zatvoren tokom čitavog toka izgradnje, statua bi po svom rušenju blokirala ulaz, a kako stari Rodežani nisu imali sredstva da je izvuku, oni ne bi mogli biti viđeni narednih 800 godina po rušenju. Takođe, takav položaj statue u kombinaciji sa njenom težinom bi je činio nemogućom da uopšte stoji.

Uzgred, poštovani čitaoče, jesam li pomenuo rušenje? Jeste li zaista bili zatečeni time? Ako vas nekada budu pitali ko je najveći neprijatelj umetnosti, slobodno odgovorite: zemljotresi! Tri od šest uništenih svetskih čuda su direktno stradala od zemljotresa. Jedan takav je 226. pre Hrista pogodio Rodos, i kako nam saopštava Strabon, skrckao kolena velikoj statui koja se u komadima survala u blizini luke. Stajala je svega 54 godine. I premda je Ptolomej III predložio Rodežanima da obnove statuu, ostvrljani su se bojali da su izgradnjom statue uvredili boga Sunca, a misteriozno proročište u Delfima nije nimalo pomoglo u razvejavanju ovih strahova. I tako, preko 800 godina ostaci statue su ležali na zemlji. I takvi, predstavljali su čudo kojem su ljudi iz celog sveta dolazili da se dive. Plinije Stariji beleži da je grupa od 5-6 ljudi jedva mogla da raširenim rukama opaše palac.

Godine 653. Arapi osvajaju Rodos, izlivaju ostatke statue i prodaju ih jevrejskom trgovcu iz Edese. Izvori beleže da je bronza prenešena uz pomoć 900 kamila.

Rodežani su svoj najveći kolektivni napor i borbu ovekovečili nečim sa čime je većina sveta, evo hiljadama godina posle isčeznuća tog naroda, upoznata.

Dok stojimo pored ”Pobednika”, sa svešću o delima koja su ovekovečena u njemu, možemo li mi reći isto? Nema Vaš pisac, poštovani čitaoče, išta protiv „Pobednika”. On ne bi mogao da zamisli Beograd bez njega. Beograd i ne treba da se zamišlja bez njega. Ali vraćajući se na dela ljudi koji su boravili pre nas, možemo li reći, sa čisto umetničke strane, da smo im se adekvatno odužili?

U centru grada, u ulici Kneza Miloša, nalazi se široki plato sa nesrazmerno manjim spomenikom koji obeležava jedan od najvažnijih događaja u našoj istoriji, podizanje Drugog srpskog ustanka. Sa malo veće daljine ne može se ni prepoznati. Kod Palate pravde je spomenik Dušanu Silnom. Autoritativan, strog, sa mačem o pojasu, agresivnog stava. Pa opet, ne možemo se oteti utisku da bi u nekoj drugoj zemlji spomenik takvom vladaru, potpuno zasluženo, imao veće dimenzije. Hram sv. Save nema problem dimenzija, možemo slobodno reći da bi i Ruse postideli njime. I dok sa divljenjem posmatramo srpskog Kolosa, otkrivamo da melodija zvona podseća na polifone tonove prvobitnih mobilnih telefona.

Umetnost je polje u kome se podsvesno, bez htenja onog koji stvara, prenose najintimnije želje, nade i strahovi. Ona ogoljava biće koje stvara i prikazuje ga u svojoj suštini. Ako narod posmatramo kao kolektivni živi entitet, šta umetnost posvećena našim podvizima govori o nama, a šta o izumrlom, malom narodu sa Rodosa?

Poštovani čitaoče, u sledećem, poslednjem nastavku feljtona o svetskim čudima, čitaćete o Aleksandrijskom svetioniku.

Ja se Vama zahvaljujem na pažnji.

piše: Andrej Pipović

Leave a Reply

Your email address will not be published.