piše: Marko Vesić
Iskoristiću priliku da vas odmah zateknem pitanjem! In medias res – Zašto je Lana del Rej planetarno poznata pevačica? Ukoliko ste ekonomista, verovatno ćete mi reći da je osnovni i glavni razlog tome činjenica da dolazi iz bogate porodice (ruku na srce, to jeste istina, budući da je njen otac multimilioner!). Ipak, sociolog kulture se ne bi složio sa vama, rekavši da je za Laninu slavu odgovoran njen menadžmentski tim, kao i njena socijalna reprezentacija (kako se predstavlja i šta promoviše u društvenom prostoru). Psiholog bi, pak, bio sklon tvrdnji da je ona melanholična i emotivna osoba koja svoju dopadljivost i empatiju garantuje navedenim karakteristikama ličnosti. Naposletku, pitate se, šta će reći slušalac? Pa, verovatno da je njena muzika kul (…i alternativna!).
Prethodni redovi nam, po svemu sudeći, nisu puno pomogli da odgonetnemo osnovni razlog njene popularnosti, pretpostavljajući da takvo nešto, zapravo, postoji. Različite vizure pružaju nam drugačije odgovore, garantujući istinitost navedenih tvrdnji iz sopstvenih epistemoloških prostora, a ono čemu nas stvarnost svakodnevno uči, ako se zamislimo oko toga, jeste da je ona daleko kompleksniji fenomen od bilo čega što se da zamisliti. Pitate se, ipak, šta bi mogao biti osnovni razlog Lanine popularnosti, uz želju da se uozbiljim i da „ne filozofiram mnogo”, a pravi odgovor na to pitanje je – splet navedenih okolnosti.
Epistemološki monizam podrazumeva da sve pojave nastojimo objasniti iz jedne vrste uzroka odnosno jedne perspektive, pa će (shodno prethodnom primeru) za zemljotres u Siriji biti kriv nečiji bog koliko i geotektonika (ona je pak svačija..) a za pad američkog tržišta ekonomski kolaps, mada mu nije nemoguće pripisati i biblijski katastrofizam. Postavimo i sledeće pitanje – kako da znamo šta je verovatniji uzrok stvarima? U oba slučaja, naučna disciplina će, osim retroaktivnog objašnjenja, potencijalno moći da pruži i predikciju događaja što drugi kontekst svodi na naknadnu pamet, mada ni to nije uvek moguće. Jedan slavni ekonomista je početkom 21. veka tvrdio da ako se ljudima kaže da kriza dolazi, ona će, usled njihovog ponašanja kao da je već kriza, doći ranije, pa ni prvobitna predikcija više neće biti tačna! Primećujemo, tako, da je prediktivnost samo jedan od mogućih odgovora, te se na ovome mestu nećemo zadržati. Pored toga, legitimno je i sledeće pitanje – nije li svaka pojava niz uzroka? Lana je, prema tome, poznata jer ljudi vole njenu muziku, a vole je jer se pojavljuje u medijima. Razlog tome je što je dopadljiva producentima, a svoj stas i glas duguje bogatstvu svog oca koji je sve to finansirao. Zvuči primamljivo, ali pitajmo se i sledeće – da li nas u svakodnevnom životu na neku odluku ili gest zaista navodi samo binarna odluka a, odnosno -a ili promišljamo nekoliko mogućih uzroka, opcija i objašnjenja, kao i njihovu interakciju? Na kraju, kako da znam da u baš tom trenutku izaberem baš taj tip uzroka kao kriterijum? To, razume se, nije moguće. Ne zamerite mi, ali siguran sam da vam nije baš lako kada donosite odluku da li da se, putem neke društvene mreže, javite simpatiji!
Na fonu prethodne definicije i saznanja o epistemološkom monizmu i njegovim problemima, pokušajmo da raspetljamo tu čudnu sintagmu splet okolnosti i zamislimo se oko primera koji sledi. Zamislite da ste na dečjem igralištu i da ste videli kako je jednog mališana, slučajno će se ispostaviti da je reč o sinu poznate ličnosti, svojski ćušnula devojčica iz razreda. The rest is history, reći ćete dok budete iščekivali naslove raznoraznih tabloida. Ali šta će zapravo biti njihovi glavni argumenti? Prvi, IdiotiumNews, reći će da je njeno ponašanje bilo, nesumnjivo, stvar vaspitanja. Drugi nije posustajao u osudama pitavši se zašto su roditelji devojčicu upisali na borilačke veštine tako mladu. Bio je to KidsToday, a levičarski magazin SiSiBi isticao je da je sistem naprosto zakazao – trebalo je da reaguje učiteljica, razume se, za njom i koordinator odeljenjske nastave, čemu mora uslediti reakcija PP službe, pa onda direktor, a na kraju lanca, naravno, i sam ministar prosvete, glavom i bradom! Ipak, ispostaviće se sledeće: roditelji ove devojčice su bili vrlo posvećeni njenom vaspitanju, što je socijalna služba i ustanovila, te nije isključeno da je ona prirodno (čitajte: biološki) sklonija agresivnom ponašanju. Pritom, upisali su je na borilačke veštine – na koje, uzgred, ide još mnogo, mnogo dece kojima to nikada nije bilo zamereno (retroaktivna pamet…) – zato što je za njih pokazivala interesovanje i talenat, a nesumnjivo će joj biti i od koristi. U poslednjem slučaju, zamislićemo se, optužena je nekakva anonimna sila – sistem – da bi, nedugo zatim, bili imenovani pojedinci. Bez obzira na to što se ovakva strategija naizgled čini smislenom (nasilje u školi, ministar prosvete…da, jezički je vrlo povezano i može se razaznati nekakva povezanost), otkad je, pitamo se, u nadležnosti resornog ministarstva da vodi računa o singularnim i slučajevima socijalnih interakcija u školi te drugim aktivnostima koje nisu konkretno vezane za politike obrazovanja? Sva pojašnjenja, u obliku u kome su izneta, jednostavno padaju u vodu, bez obzira na to da li se radi o kauzalnom ili čisto deskriptivnom poretku stvari.
Ko je – a neko, ljutito će narod, mora biti! – kriv? Ako i dalje stojimo pri tvrdnji da je splet okolnosti integralni uzrok, šta to znači? To znači da se uzroci nisu prosto numerički sabirali i bivali u nekakvom (tek retroaktivno smislenom!) linearnom vremenskom poretku, niti da je sve rezultat jedne vrste uzroka (eh, video-igrice…); stvar je u tome što je devojčicu dečak zadirkivao, a budući da je ona po prirodi nestašna i, na njegovu nesreću, uvežbana, ćušnula ga je kako bi se ćutke sklonio od nje. Kako je to bilo ko mogao da pretpostavi? Pa, nikako. Teško nam je da se pomirimo sa činjenicom da su postupci najčešće jedinstveni, gotovo nepredvidivi događaji čije izvršenje predupređujemo (više ili manje drakonskim) kaznama kao i politikama ponašanja u određenoj zajednici; norme usvajamo i one konstituišu pravila igre, ali ništa nas, striktno govoreći, ne obavezuje da ih se moramo držati (PP služba se trudi da se održi red, pa se katkad angažuje i da preventivno razgovara sa detetom kada uvidi nekakve simptomatične oblike ponašanja, mada najčešće, iskreno govoreći, deluje retroaktivno). Nesumnjivo, dešava se da nam simptomi psihopatologije promiču jednostavno zato što ih nema ili zato što bivaju pokrenuti tek kada je kasno za blagovremenu reakciju. Dakle, zadirkivanje u sprezi sa svime ostalim, ali…ko je kriv? I dalje vam dugujem odgovor na to pitanje.
Slučaj poput ovog, iako u načelu čest, u baš ovako preciznom, neverovatnom (verujte, ima još neverovatnijih…) spletu okolnosti nalazimo marginalno na statističkom dijagramu, ako i tamo. Mogli bismo, redukcionistički, da uvidimo koja varijabla je intenzivnija od drugih, pa da tako pokušamo da slučaj stavimo u poznatu fioku, ali…kako se to meri uticaj televizije? Koja je, na koncu, njena merna jedinica? Možda paskal, Pa, kao za pritisak!? Ipak, u etičko intuitivnom smislu, očekujete nekako da kažem kako je kriva devojčica i, zamislite, jeste – budući da je ona donela odluku da nanese taj nesrećni udarac drugaru, ali bih vam na ovom mestu skrenuo pažnju i na sledeće: smrtna kazna za maloletnike je u većem broju država SAD bila na snazi do polovine prve decenije 21. veka (za teža krivična dela, razume se). Razlog zbog koga je za ovu uzrasnu grupu takva praksa ukinuta nalazi se u biologiji – prefrontalni korteks, zadužen za više kognitivne sposobnosti (predviđanje, racionalno mišljenje i drugo), završava svoj razvoj, tj. mijelinizaciju znatno kasnije, što znači da deca tada ne reaguju u skladu sa razumom, već u odnosu na impulse limbičkog (emotivnog) dela nervnog sistema. Šta je, naposletku, odgovor?
Sa jedne strane, ne smemo dozvoliti delegiranje odgovornosti (poststrukturalistička filozofija je često u iskušenju da za sve optuži anonimne sile ideologije, represivnih sistema i drugih boljki društva koje se samo njoj čine relevantnim), ali isto tako moramo razumeti singularni slučaj koliko god nam on bio težak za razumevanje. Naposletku, ništa nije crno-belo; uticaj medija može biti poguban (u Srbiji, po svemu sudeći, postoji veliki problem ove vrste), ali šta ćemo sa istraživanjima koja tvrde da deci sa ADHD-om (poremećajem pažnje) vrlo pomaže Majnkraft, planetano poznata video-igra? Svet je, dakle, jedno višestruko kompleksno mesto koje, kao takvo, treba shvatiti.
Mir, mir, mir. Niko nije kriv?, kazaćete, a ja ću dati ostavku na mestu izvršnog direktora našeg divnog magazina KUŠ! i ponoviti vam: splet okolnosti, dragi moji, splet čudnih okolnosti…
jun, 2023.
