piše: Ivana Pavićević
Snimak predstave nikada neće moći da zameni samu „živu” izvedbu, ali u okolnostima u kojima se nalazimo, svakako nam pruža adekvatnu opciju. U svakom slučaju, loša predstava ni sa snimka ne poseduje kapacitet da dopre do nas, ali kvalitetno pozorište raspolaže sposobnošću da „prebaci rampu” čak i sa video-zapisa, pa do gledaoca, samo u znatno manjoj meri negoli uživo. S tim na umu, veoma smo zahvalni toj mogućnosti da neke predstave pogledamo onlajn.
Ovog meseca vam skrećemo pažnju na predstavu …I ostali, čiju režiju potpisuje Stevan Bodroža, u produkciji Merlinka festivala i UK Vuk Stefanović Karadžić iz Beograda, a u kojoj glavne uloge tumače Bojana Zečević, Anđela Jovanović, Željko Maksimović i Nikola Šurbanović.
Predstava …I ostali rađena je po tekstovima Mine Ćirić, Galine Maksimović, Nede Gojković i Maše Radić, koje su napisale četiri drame sa različitim fabulama, ali istom temom, te postavljene u jednu celinu, ukazuju na srodnost naizgled različitih ljudskih sudbina.
Jedno od rešenja u postizanju kompaktnosti predstave je sama podela, u kojoj četiri glumca igraju sve napisane likove. Neki od likova su odigrani na nivou karaktera, neki apsolutno psihološki razrađeni, ali konačan rezultat je hod po ivici tragikomičnog što predstavu čini bližom publici i do samog kraja ih vodi sa sobom po toj tankoj ivici između smeha i plača.
Scenograf Milan Miladinović gradi funkcionalnu scenografiju, jednostavnu i kreativnu, koja publici oslikava jasne simbole prostora, poput oivičenog prostora kao vizuelne distance između likova, zid kao realnost, ali i metaforu ljudskih odnosa ili minijaturni porodični dom kao sliku klaustrofobične atmosfere. Scenografija veoma inteligentno služi i vizuelnoj pokaznosti glumačkih emocija. Na njoj glumci gube balans i tlo pod nogama, u njoj se kriju od života, padaju sa nje ili uspostavljaju sopstvenu ravnotežu.
Kostimografkinja Vladislava Joldžić se kroz realističan kostim bavi detaljima koji definišu likove, a ostavljaju utisak svakidašnjice koju publika živi i van teatra, te time i kostim zbližava publiku sa predstavom. Možda najjači utisak kostimografije ipak ostavlja na nas sam početak predstave, u kojoj su glumci kostimski neutralni i među sobom jednaki, kakvi bi, prateći poruku predstave, trebalo svi i da budemo.
Glavna teza predstave …I ostali jeste „da je svaki pojedinac, bar u nekom trenutku ili periodu svog života, manjina”. Pratimo dakle četiri priče.
Predstavu započinje jedna majka, koja nema razumevanja za sina koji je gej, te podiže zid između sebe i njega u stanu, u cilju ćutanja doveka. Sudbina čoveka koji nije dobio potrebno razumevanje je samoća. Nemogućnost da se i posle majčine smrti oslobodi krivice koju mu je usadila. Netolerisanje tuđe seksualnosti.
Zatim pratimo dete koje se drugima „ne uklapa” iz razloga što je romske nacionalnosti. Nasilje koje se zataškava usled diskriminacije, gde čak i oni svesni te diskriminacije kukavički odlučuju da gledaju na drugu stranu ili žmure. Izopštenost usled nacionalizma.
Treća priča kao rezultat prikazuje alkoholizam-depresiju ili depresiju-alkoholizam, nastalu usled loših porodičnih odnosa u kojima se slabost ne toleriše, a pogrešno percipira. Dakle, nerazumevanje tuđe bolesti.
I konačno, predstavu završava scena sukoba između dve vrste diskriminisanih. Invalid i bivši zatvorenik. Ovakav kraj predstave, u kome dve različite grupe manjina ipak postižu razumevanje, upravo zato što su manjine, pruža nadu.
Poruka ove predstave je, kako i sam reditelj kaže, da smo svi u nekom segmentu svog bitisanja – manjina. Ali i ne samo to, već i neshvaćeni, netolerisani, osuđeni…Niko od nas nije pošteđen potrebe za ljubavlju, za kontaktom, niko nije pošteđen osećanja straha i nemoći, te se svako od nas može prepoznati u ovoj problematici. Svi smo mi u nekoj sopstvenoj sferi ostali. Svi mi ponekad na svojoj koži osetimo tretman isključivog društva ispunjenog predrasudama. Kao rezultat takvog društva diskriminisani nisu samo manjina već i zaboravljeni, ostavljeni, usamljeni… Ali zar upravo taj lični osećaj ne izaziva kod nas potrebu za razumevanjem drugih i tolerancijom? „Ko ranu ne zna – ožiljku se ruga”. Pa ako smo svi u nekom smislu, a jesmo, ranjeni, kako to da ne prepoznajemo i ne tolerišemo tuđu ranu? Zar jedni druge tretiramo sa osudom samo zato što nemamo istu ranu? Kako je moguće da, i usled različitih rana, jedni druge ipak tretiramo kao i ostale?
Predstavu …I ostali možete pogledati na ovom linku:
Uživajte!
avgust, 2020.
