Intervju vodila: Nevena Stajković
U januaru se družimo sa Bojanom Krivokapićem, višestruko nagrađivanim mladim piscem. Bojan je diplomirao na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Objavio je knjigu kratkih priča Trči Lilit, zapinju demoni (2013), zbirku poezije Žoharov let (2014), roman Proleće se na put sprema (2017), te knjigu poezije Gnezdo dečaka (2019). Njegovi književni tekstovi prevedeni su na italijanski, nemački, mađarski, albanski, engleski, slovenački i makedonski jezik.
Bojanov najnoviji – Vila Fazanka – objavila je izdavačka kuća Arete 2023. godine. Sa autorom smo prevashodno razgovarali o Vili Fazanki, ali i o odnosu književnosti i društveno-političkih tema, kao i o radionicama kreativnog pisanja.
S obzirom na to da si mahom pisao kratke priče i poeziju, kako to da si se upustio u pisanje romana, te smo sada u prilici da čitamo tvoj drugi roman?
Upustio sam se i pustio – lako. Pisanje mi uvek pričinjava zadovoljstvo, tako da ne osećam nikakav teret dok sam u stvaralačkom procesu. Takođe, ne opterećujem se formom, već pustim i tekstu samom da me usmeri. Uživam u neizvesnosti naredne rečenice, u pasažima i rukavcima priča, slika, situacija. U muzici koju čujem iz tih rečenica, u koloritu. Tako je bilo i s pisanjem ovog romana – nisam u početku znao kuda će me voditi i gde ćemo stići, tekst i ja. Ideja te kuće, kućedoma, prostora u kojem i oko kojeg vreme protiče drugačije, u kojem se likovi sreću – dakle Vile Fazanke u svojoj punoći – počela je da me fascinira. Zavoleo sam likove koji su počinjali da donose i razgranavaju priče. Vila Fazanka je roman-grozd. Otišao sam dalje u pisanju, imao sam poverenja u asocijativno polje. Verovao sam i znao da je osnovna priča samo – pokretač. Pisanje ovog romana mi je pričinjavalo veliku radost. Uživao sam u književnoj igri.
Motiv ptice jedan je od najdominantnijih u romanu. Kako se rodila ljubav prema pticama ili bar ideja da ptica postane centralni motiv Vile Fazanke?
Kao dečak, u mnogim kućama sam viđao preparirane fazane. Te mrtve ptice koje su visile (neke još uvek vise) po raznim hodnicima i verandama, uzimao sam zdravo za gotovo. Onda sam se u jednom trenutku zapitao kako je došlo do toga da su one, a među njima najčešće preparirani fazani, mužjaci, postali jedna od značajki godina na izmaku jugoslovenskog socijalizma – koje nazivam svojim detinjstvom. Ko je te ptice upucao, ko ih je preparirao, i čemu su služili ti trofeji. Mislio sam da mužjaci i ženke fazani – dakle, fazani i fazanke – izgledaju isto. Međutim, oni se skroz razlikuju. Čitao sam i o fazanerijama. O ideji uzgoja ptica u koje će čovek kasnije pucati. O njihovim staništima. I tu mi se otvorila priča.
Naravno, fazani nisu jedine ptice koje žive na severu ravnice. Upustio sam se u istraživanje i ono me je vodilo dalje kroz otkrivanje ptica i razlistavanje priča. Došao sam do metafore.
Je li bilo teško napisati roman u kojem radnje gotovo da uopšte nema, te su glavni pokretači zbivanja zapravo sećanja?
Radnje ima, ali ona ne teče linearno, niti uvek počiva na uzročno-posledičnoj logici. Radnja se račva i raslojava. Neki njeni delovi se zaokružuju, neki ne. Izabrao sam takav način, palimpsest, jer mi je uzbudljiv, i kao piscu i kao čitaocu. Nije bilo teško napisati ovakav roman, ali je na trenutke trebalo imati strpljenja i koncentracije za ponovna čitanja napisanog, osluškivanja i osećaj za dramaturgiju. Zapravo, rekao bih da tu uopšte nije pitanje je li nešto teško ili nije, već koliko si posvećen tome što stvaraš. Koliko te sam stvaralački proces vuče da ideš dalje i dublje.
Zašto si glavnoj junakinji podario tako tragičnu sudbinu?
Sintagma tragična sudbina, udružena s glagolom podariti – otvara mnoga pitanja. Ne mislim da je Anin život tako tragičan. On nije lak, možda će neko reći da nije tipičan, ali ona ga je živela i živi s radošću. U tom smislu, ona nije tragična književna junakinja. Ona je junakinja koja bira da živi život, a ne da mu se sklanja. Ne oseća krivicu, ne podržava koncept žrtve i odricanja, ona je sve suprotno od toga. Baš zato mi je i bila uzbudljiva. Njen sedamdesetogodišnji život, epizode iz detinjstva na selu, odlazak iz zemlje, povratak, razmišljanja, kretanja, njeno govorenje. Dok sam pisao ovaj roman, sve vreme sam mogao da je čujem i vidim. I sve više me je intrigirala.
Svaki lik u romanu je veoma živopisan i zajedno s ostalima boji svet Vile Fazanke. Možeš li da izdvojiš omiljenog junaka ili junakinju i opišeš nam kako si gradio baš taj lik?
Naravno da ne mogu da izdvojim omiljeni lik. Lejla Kalamujić je jednom prilikom rekla da svojim likovima ne sudi. Tad mi je ta rečenica zvučala obično, podrazumevajuće. Kasnije – kad sam se malo zamislio nad njom – dogodio mi se jedan sasvim novi književni uvid. Ne suditi likovima, već im dati prostor i mogućnosti u tekstu, promišljati njihove odluke i postupke, razumevati i ono što se kosi s našim pogledom na svet – sve je to veliki izazov. Pišući ovaj roman, taj uvid je lebdeo nad rečenicama koje su se stvarale pred mojim očima. Nisu mi svi likovi, a i kako bi kad ih je toliko, zanimljivi i bliski na isti način. Ali, to ne bi ni bilo moguće niti bi imalo smisla. Međutim, svi su me oni prodrmali na određeni način. Naterali su me da se zapitam.
Smatraš li da je neophodno da se pisac, pogotovo kada piše prozu, dotakne društveno-političkih tema? Ili je možda teško da ih se ne dotakne?
Čovek je društveno biće, politička životinja. Može biti najdivniji, ali i najsuroviji, u zavisnosti od situacije. U tom smislu, ne mogu da zamislim književnost koja je sasvim lišena neke od dimenzija društveno-političke problematike. Međutim, stava sam da je izuzetno važno ne odmicati se od umetničke dimenzije teksta, da je važno ne bežati u društveno-političke teme: jer su važne. Ili mislimo da su važne, ili neko drugi misli, pa mi mislimo da treba njima da se bavimo. U tom slučaju, ne radi se o književnosti, već o kalkulacijama. Kad me neko pita koje su teme danas važne, važne da ih književnost obrađuje – kažem da je najvažnije da književni tekst bude, ako ne odličan, onda bar dobar. Sve drugo onda dođe na svoje. Ako književni tekst nije dobro napisan, ako mu je literarnost tanka – nebitno je kojom se temom bavi. To je onda, jednostavno, slaba književnost. U tom slučaju je bolje napisati dobar pamflet i okačiti ga na neki portal.
Je li bilo izazovno izmaštati onako sulud san koji sanjaju Ana i fra Bartol? Misliš li da smo sposobni da sanjamo iste snove kao nama bliski ljudi?
Pisanje snova je dodatno uzbudljivo, jer dopušta viši nivo igre. Snovi, Anin i fra Bartolov, čije se slike dodiruju i pretapaju, jedna su od važnih tačaka za odnos ta dva lika, za njihovo zbližavanje. Nije mi strana niti čudna zamisao da smo, s ljudima s kojima smo bliski u zbilji – bliski i u snovima.
Očigledno si podrobno istražio istoriju i geografiju Vojvodine i glavni tok zbivanja smestio baš tu. Može li se ovaj roman smatrati omažom Vojvodini?
Ne bih rekao da se ovaj roman može smatrati omažom Vojvodini, jer je ovo roman u kojem je prisutan sever ravnice. Taj sever ravnice, u tekstu, može korespondirati s nekim elementima severa Vojvodine, ali – i ne mora. Volim poigravanje toponimima. Kad se ne bih poigravao, to bi onda bilo prepisivanje prostora iz stvarnosti u tekst, a to me ne zanima. Prostor u romanu je – čak i kad nam se učini da je identičan prostoru iz života – uvek fikcija. Tako je i sa istinom. Književne istine nema bez fikcije, bez mašte. U suprotnom – zašto bismo pisali književnost?
U romanu se često pominje opasna rabota, nešto što bi emotivno uzdrmalo junaka ili junakinju. Šta je za tebe opasna rabota, čega se kloniš?
Klonim se loših ljudi, mutnih, ljudi koji, zbog vlastite nesreće drugima žele loše. Vrlo brzo ih nanjušim, pokažem zube, pa se sklonim. Ne želim ih u svojoj blizini. Takođe, ne prijaju mi mračni ljudi, oni kojima su patnja i cinizam postali manir. Takvi ljudi su mi dosadni.
Biram ljude i situacije u kojima mogu i da dajem, ali i da dobijam. To je radost života. Vrlo jednostavno.
U kolikoj meri radionice kreativnog pisanja koje držiš pomažu tebi i tvom stvaralaštvu?
Pomažu mi da lakše uronim u sopstveno pisanje, u nove tekstove. Kako radionice vodim preko deset godina u kontunuitetu, to znači da sam gotovo svakodnevno u kontaktu i odnosu s književnim tekstom. Pomažu mi i zato što vidim kako je neko ko je na početku imao samo želju, možda čak ne ni ideju – nakon određenog vremena, otvorenosti, spremnosti i posvećenosti – uspeo da napiše tekst koji može da objavi. A posebna radost je kad ljudi s radionice objave knjige. Onda se zajedno radujemo.
Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima i sagovornicama – da li možeš čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Književnost Olge Tokarčuk. Nova zbirka priča Marijane Čanak, Put od crvene cigle. Roman Zid Marlen Haushofer. Književnost Daše Drndić. Film Murina rediteljke Antoanete Alamat Kusijanović. Koncert Tereze Kesovije.
januar, 2024.
