Ako ste pratili naš strip Larpurlartizam, znate da je prethodnih nekoliko godina sudbina vodila Keskifa raznoraznim stazama Evrope, ali ga je nazad, Parizu, vratila sila ljubavi. Prateći trag voljene Lile i svog romantičnog srca, Keskifo se ovog proleća ponovo našao na Monmartru – brdu mučenika, umetnika, prosjaka, pralji, prostitutki, modela i boema. Prezirući šest od navedenih sedam tipova ljudi, Keskifo je ipak pristao da nas povede u obliazak vazda strmim ulicama osamnaestog arondismana.
Po svemu sudeći, na ovoj adresi se nalazilo parisko prebivalište riđeg slikara, koji mu je pre nekoliko godina preoteo krčmaricu Meri En u Overu. Iza plavih vrata broj 54, u ulici Lepik koja se vijugavo probija od Abesa do trga Tertr, krajem 19. veka živela su braća Van Gog. Dobra lokacija nije im pomogla da prodaju makar jednu sliku za vreme Vinsentovog života. Sudeći po onome što je video u Overu, Keskifo se ni ne pita zašto.
Krenete li dalje ulicom Lepik, kad-tad ćete doći do jedne od dve preostale vetrenjače na Monmartru. Nekada davno, dok još nije pripojen Parizu, Monmartr ih je bio prepun. Vetrovi koji su jače duvali na njegovim padinama okretali su krila ovih mlinova i hranili grad koji se smestio u dolini i širio duž obala Sene. U Keskifovo doba, krajem 19. veka, vetrenjače su izgubile svoju prvobitnu ulogu. Ona mnogo poznatija i crvena, odavno je pretvorena u čuveni kabare, a ova pred kojom je Keskifo zastao, Mulen de la Galet, postala je restoran i mesto okupljanja najrazličitijih slojeva. Pristojno vino i poneka snena lepotica činili su ovo mesto manje užasnim, sve dok se onaj fićfirić, Renoar, nije nastanio u blizini i počeo da slika svoje, sada odveć poznato platno, Bal u Mulen de la Galetu. Keskifo, u znak protesta, od tada nije prešao prag ovog restorana!
Umesto da ostavljate basnoslovne svote novca kao napojnicu uvek neljubaznim francuskim konobarima, Keskifo preporučuje da parisko popodne provedete u nekoj od malih bašti kakvih u gradu ima bezbroj, a čulo ukusa zadovoljite pecivom kupljenim u nekoj od lokalnih „bulanžerija” (boulangerie = pekara) i čašom (ili flašom) vina kupljenog u piljari. Ne dajte se zavarati, najjeftinije vino iz prodavnice podjednako je dobro kao i ono precenjeno u koje će vam konobar pljunuti ako mu se ne dopadate (to je ionako francusko vino, nije kao da ste u Italiji, pa da zaista možete da očekujete kvalitet…). Pritom, možete sami birati pogled koji ćete imati tokom ručka, a Keskifo nam je otkrio ovu bršljenom obraslu fasadu u aveniji Žuno.
Iz avenije Žuno skrenite u ulicu Žirardon. Samo na trenutak ići ćete nizbrdo, ali ne brinite, uskoro vas ponovo čeka uspon. Nakon što bacite letimični pogled na bistu izvesne pevačice Dalile, koju Keskifo nije imao prilike da upozna, ali koja je, sudeći po bronzanoj kopiji, bila prava lepotica, skrenite levo u ulicu Abrevuar. Ovo je jedna od retkih ulica koje skoro da nisu promenile izgled od perioda kada su Keskifo, Lila, Renoar i mnogi drugi poznati junaci pariskog devetnaestovekovlja šetali njima. Sa leve strane naići ćete na dve romantično ružičaste kuće, od kojih jedna čak i nosi naziv Ružičasta kuća (La Maison Rose). Keskifo najviše voli da ovim delom grada prošeta u rano jutro ili noću, kada se nepregledna masa turista spusti nazad u svoje spavaonice. Tokom dana nije pretežno prijateljski raspoložen prema njima.
Ko bi rekao da se u ovoj maloj trošnoj kući nekada rešavalo pitanje budućnosti pariske avangarde! Kada je na prelasku dva veka vreme krenulo da uzima danak, a smrt polako odvodi jednog po jednog velikana impresionizma, novi naraštaj umetnika tragao je za novim istinama na dnu čaše u lokalnom kabareu nazvanom Užurbani zec. Čak je i mala Suzan posredno imala ulogu u ovoj priči. Njen sin, pravo dete Monmartra, naslikaće jedne zime ovu krčmu pod snegom, a igrom sudbine ta slika će postati deo stalne postavke Narodnog muzeja u Beogradu. Užurbani zec nije promenio svoj izgled od tada, a kroz njegove prozore još uvek se pruža pogled na jedini preostali gradski vinograd i još dalje, na sobu u kojoj su živeli mala Suzan i njen sin.
Vratite se do Ružičaste kuće i skrenite levo u ulicu Koro, čuvenu, između ostalog, i po tome što se u njoj odvija veći deo zapleta našeg stripa. U kući pod brojem 12 živeo je Keskifov suparnik, mazalo koje je i u umetnosti i u ljubavi imalo više sreće nego talenta, takozvani Pjer Ogist Renoar. Keskifu i dalje nije jasno zašto je, tražeći prebivalište u Parizu, njegova Lila, venecijanska lepotica, prava morska vila Jadrana, morala da odabere baš ulicu u kojoj je živeo taj Renoar! Keskifo nas je ostavio da se divimo slikarevom dvorištu u kojem su nastale neke od njegovih najpoznatijih slika i otišao da, kako pesma kaže, traga za nekadašnjim Lilinim prozorima, njenim ateljeom, jorgovanima u cvatu i Monmartrom kojeg više nema…
Pre nego što je odlutao putem uspomena, Keskifo nam je objasnio da se do velike bazilike Sakr Ker, čija je gradnja započeta 1875. godine nakon poraza Francuske u ratu sa Pruskom, dolazi veoma lako, prateći ulicu Koro i kupolu bazilike koja vam neće pobeći iz vidokruga. Ova crkva, posvećena Svetom srcu, tj. srcu Isusa Hrista, podignuta je na najvišoj tački grada, pa je i danas gotovo nemoguće naći se na bilo kom uzvišenju i ne pronaći na horizontu Monmartr, ušuškan u njenom podnožju. Keskifo predlaže da se bazilika obiđe sa svih strana, kao i da se obrati pažnja na građevine koje je okružuju, a koje glupi turisti uglavnom ne primećuju.
Nakon Sakr Kera put se širi na sve četiri strane, i svuda vodi nizbrdo. Najbolje bi bilo da se prepustite svom unutrašnjem kompasu i krenete u sopstvenu pustolovinu istraživanja Brda mučenika, umetnika, prostituki i modela. Za lakše snalaženje, napravili smo i mapu Keskifovog Monmartra. Ukoliko se usudite da krenete njegovim stopama, pažljivo koračajte – Monmartr je strm i trošan, a kaže se i da sene nesrećnih umetnika zauvek lutaju ovim ulicama. Ipak, usredsređeno posmatrajte i dobro načuljite uši, možda iz nekog dvorišta do vas dopre niz prljavih francuskih reči prošaranih italijanskim psovkama – to Keskifo žali nad svojom sudbinom koja ga je dovela natrag u Pariz i društvo devetnaestovekovnih boema.
jun, 2019.
