„Korpa sa voćem”, Karavađo, foto: Wikipedia

Da li ste i vi, kada ste bili mali, jedva čekali čas likovnog na kojem bi nastavnica postavila zavesu preko stolice, čašu, flašu i jabuku, i rekla: Danas crtamo mrtvu prirodu. Da, nisam ni ja. Otkriću vam malu tajnu – nastava likovnog koristi ovaj, mnogima nezanimljiv žanr, kako bi vas naučila o dubini, perspektivi i senčenju, ali o samoj mrtvoj prirodi – baš ništa. Zato molim sve vas koji smatrate da su mrtve prirode dosadne, da pogledate Karavađovu Korpu sa voćem i opišete šta vidite u njoj.

Zrelo, rumeno voće, nagoveštaj poznog leta, kada se priroda poigra i pomeša ono najbolje od leta i jeseni, leži u pletenoj korpi od pruća. Jabuka, kruška, grožđe, breskva, smokve, fali još samo miris četinara i toplota sunčevog zraka na koži, pa da se premestimo na Apeninsko poluostrvo i zamislimo Karavađa koji leškari na travi sa zavrnutim rukavima i nogavicama, i ne može da odluči koju će voćku prvu zagristi. Italijanska idila, zar ne?

Naravno da ne. Pogledajte breskvin list koji je izgrizla jedna vrsta orijentalnog moljca, jabuku koju je na dva mesta progrizao crv, a neki, nama društvenjacima nepoznati insekt, napao je list kruške. Ljubicasta smokva je napukla, a vrh njenog lista napale su gljivice. Pogledajte grozdove, pogledajte dobro svako zrno – neka su prezrela, neka već osušena. I jedan list loze potpuno je suv, dok su dva, naslikana na desnoj strani slike, očigledno bila gozba za skakavce. Jezivo, zar ne? Gde je nestala ona mirna, idilična i pomalo dosadna slika plodova, ubranih za užitak našeg čula ukusa, a naslikanih za užitak čula vida? Dragi čitaoci, ona nikada nije ni postojala.

Žanr mrtve prirode nije nastao da bi nas zabavio ili ukrasio poneki zid. Mrtva priroda je uvek slikana sa veoma specifičnom misijom – da nas podseti da vreme prolazi, i to brzo, i da njegovom protoku neće odoleti ni jabuka, ni smokva, ni list, ali ni mi. Jedna od osnovnih poruka čitavog ovog žanra glasi: memento mori, ili – seti se smrti. Kao što plod, sazreo u leto, do jeseni već gubi svoj sjaj, tako je i leto našeg života kratko i prolazno. I zato treba paziti na svoje ponašanje, postupke, na svoju dušu, dok je telo još uvek mlado. Jer smrti niko nije pobegao, a čuli smo da se strašne stvari dešavaju kada dođe do merenja duša. Ne čekajte da vas barok podseti na to.

Slika Korpa sa voćem delo je italijanskog baroknog majstora Mikelanđela Karavađa (da, roditelji su mu potpuno nepraktično dodelili baš to ime). Nastala je 1599. godine. Skoro identičnu korpu sa voćem Karavađo je naslikao i kao deo trpeze na slici Večera u Emausu.

Sliku je početkom 17. veka kardinal Frančesko del Monte poklonio Federiku Boromeu, nadbiskupu Milana, koji je bio veliki kolekcionar umetničkih dela. Već 1607. godine postala je deo kolekcije Ambrozijanske akademije, a danas je možete videti u Ambrozijanskoj biblioteci. Kardinal Boromeo želeo je da poseduje još jednu mrtvu prirodu, ali mu ni jedna nije bila dovoljno lepa da stane uz ovu, pa je Karavađova Korpa sa voćem ostala usamljena u njegovoj kolekciji.

Ako sam vam uništila idilu koju je ova slika mogla da probudi u vama na prvi pogled, izvinjavam se. Ali ako vam je pojam mrtve prirode postao bar za nijansu zanimljiviji, nije mi žao. Sledeći put kada se nađete u prilici da protrčite kroz muzejsku salu punu mrtvih priroda, ipak usporite i potražite znake surovog protoka vremena, simbole prolaznosti i smrti na tim platnima koja smo zaboravili da posmatramo pravilno, ali koja nam i dalje uporno šapuću – seti se smrti…

piše: MoonQueen

Leave a Reply

Your email address will not be published.