Furija, detalj, ilustracija: Srećko Radivojević

Junonu, kraljicu bogova i zaštitnicu braka, muž Jupiter je opasno živcirao. Uglavnom i ponajviše svojom nezajažljivom, beskrupluzonom pohotom kojoj su i nebo i zemlja bili mali. Koliko god da je ona zvocala i svađala se, koliko god dramila i pravila scene,on je vazda iznalazio nove trikove i fazone da smota (u zagrljaj) nešto žensko: nimfu, poluboginju, smrtnicu… kako mu već navre: te se izmetne u bika, te prosipi kao zlatna kiša, te kao orao; čas namakne mračne oblake nad Zemlju da se sa neba ne vidi šta sa (već nekom) ljubeznicom petlja u tamo nekom žbunu.

Smisleno je, da, pitati se šta je jednoj vrhovnoj boginji sve to trebalo i što se lepo nije razvela i ostavila (kretena!) da mu ceo svet bude momačka garsonjera, kad joj je već, kao Saturnovoj kćeri, sva moćnost dopala rođenjem, a ne udajom. Stoji, takođe, da božanski ugled nije sitnica i da se od čuvarke porodičnih vrednosti očekuje da svetlo primeruje harmoniju supružništva (ta, ko još obućaru gleda u cipele?), ali, nije li sama srozavala svoju veličinu dižući onoliku dževu i spletkareći onoliko? Nebrojane se dileme mogu plesti na ovim osnovama, ali će odgovor, na koncu – ako ga uopšte i ima – ostati stvar ličnih preferenci: šta je starije – švaler ili kvocavka i svi oni Junonini izgredi bi se mogli opravdati sažaljenjem da nije bilo (nevinih) žrtava čije je stradalačke sudbine nebeska vladarka pekla na sopstvenom gnevu. I evo nas u novom vrtlogu pitanja: je li mu, uistinu, nije mogla ništa i nije bilo nikakvog načina da ga prizove pameti ili se paknaivno nadala da će mu požuda svenuti pred patnjama tih nedužnih milosnica, iako joj je nebrojano puta dokazao da ga je manje-više briga i da svaki žal može da prebrodi, bilo potapanjem u nektar ili uzdizanjem postradale voljene na beskrajno široko zvezdano nebo? I, šta je to toliko bolelo? Mrzela je, na način maćehe, Veneru, još jednu u nizu njegovih kćeri koje nije ona rodila, nije mogla da smisli ta njena zavodnička šetkanja božanskim palatama, ta valjanja po poljima strasti, pa je sve venerijansko davila u jadu i patnjama? Ili joj se smučilo što se na Olimp, u njenu rođenu kuću, svakih par stotina hiljada godina useli još jedno neko dete koje je Jupiteru rodila tamo već neka Leto (Apolon i Dijana), neka Maja (Merkur), neka Semela (Dionis), neka pena (Venera) ili glavobolja (Minerva).Ili je pak tim nemilostrdnim ustremljivanjima na svaku s kojom bi se Jupiter spetljao Junona, naprosto – tažila svoj gnev.

Dionisovo rođenje je Junonu pogodilo više nego što je iko mogao da zamisli. Čim je saznala da je Jupiter svoje božansko seme (opet) posadio u smrtničku utrobu neke tamo Semele od oca Kadma, preduzela je uobičajene osvetničke mere i postarala se da i ta muževljeva ljubavnica zanavek bude izbrisana sa lica zemlje odabravši, ovoga puta,  metodu sažeženja u ognju. Jupiter ni tom prilikom nije propustio da joj pokaže kako mu ne može ništa i kako tim nekontrolisanim bešnjenjem sama kalja svoj božanski obraz: izvukao je fetus iz zapaljene utrobe, prišio ga sebi u butinu da mu nadomesti vreme do rađanja, predao ga nimfama – dojkinjama, pa potom na čuvanje poverio Ini, Semelinoj sestri i, kao ponosni otac, seo na svoj carski tron da s ponosom gleda kako mu sin izvodi čuda, kako postaje omiljen i kako mu se kult širi neočekivano brzo i daleko. Tom muževljevom zajedljivom drskošću, popularnošću novoga boga, obrednim orgijanjima u njegovu čast i njegovim imidžom razuzdanog, čaša junoninog čemernog jeda je bila prelivena.  Ta je bujica jeda, srazmerna vrhovnom božanstvu, razvalila okvire Junoninog dostojanstva i razrila se preko granice života – u Podzemlje. 

Ogrezla u besu, neprimereno svome sjaju i veličini, želeći da se zatre svako ko sa Semelom ima veze, Junona siđe u Hadovo carstvo. Po pomoć.

Podškripnu prag pod svetačkim telom čim silna

kroči, a Kerber sve tri svoje uspravi glave, svim trima

najedno zalaja besno; Saturnija pozva tri sestre

tri kćeri Noći, ta svirepa, nemilosrdna božanstva:

one pred tamnicom sede – adamantska vrata i zasun –

i guje zlokobno crne u kosama češljaju svojim.

Tri sestre koje čuvaju Stanište prokletih, neprobojni zatvor u kome Sizif, Tantal, Iksion i ostali najgori grešnici ispaštaju večne kazne, jesu  Furije ili Erinije: Erinije (Furije) Alketa, Tisifona i Megera su ćerke Mraka i Zemlje, rođene u najstarija vremena, pre Zevsa i svih Olimpljana. To su tri starice užasnog izgleda koje umesto sede kose imaju zmije, iz očiju im kaplje krv, a iz usta se širi dah mrtvaca. Plaše ih se i bogovi i ljudi i zveri, a njihova reč je jednako moćna na zemlji i na nebu. One su čuvarke drevnih, nepisanih zakona, pomoćnice Pravde, osvetnice za prolivenu rođačku krv, uvredu roditelja ili negostoprimljivost. Nepodmitljive su i uporne, a krivac se ni smrću ne može spasiti od njihvog proganjanja. Jedino je ta vrsta užasa mogla da nahrani Junoninu glad za osvetom. Objasnivši im razlog svog dolaska, sve mešajući molbe sa pretnjama i obećanjima, lako ih nagovori da urade ono što traži: a tražila je da Kadmova loza više ne postoji, da Dionisovu tetku Inu, onu što ga je othranila, i njenog muža Atamasa, Eolovog sina, obuzme najjezovitija mahnitost posle koje ne ostaje ništa. Sklopivši dogovor, Junona se zaputi svome nebeskom domu, a pre nego što je kročila na nebo, Irida, njena glasnica i božanstvo duge,  poškropi je pročišćujućim kapima sveže vode, a Erinija se lati svoga zadatka.

Furija, ilustracija: Srećko Radivojević

Ovidijev opis njene grozomorne pojave, nastupa i posledica je gotovo realističan u svojoj slikovitosti i svakako je inspirisan helenističkim tekstovima i poezijom koja je raskošna i detaljna, bez obzira na temu.  Valjda je jedino tako moguće naslutiti kako to izgleda kad nekoga progone Furije. Slede stihovi 481 – 525 Četvrtog pevanja Metamorfoza koji pokazuju da se bogati talenat tvorca Veštine zavođenja jednako snažno nosi i sa sasvim drugačijim temama. Najzad, možda je upravo zbog ovih scena gonjenje Furija ostalo sinonim za istinski užas, uprkos popularnosti koju su pakao i đavo uživali kroz čitav srednji vek, sve do nedavnih holivudskih produkcija.

Zgrabi u trenu Tisifona zlobna usirenom krvlju

smočenu buktinju, ogrte plašt što sav se crveni

od krvi koja se niz njega sliva, vijugavom zmijom

potpasa pojas, pa pođe. Ko pratnja još krenuše uz nju

Žalost, Strahota i Jeza i Ludilo trzavog lica.

Stade pred pragom Eolova sina: svi dovraci, kažu,

tad se zatresoše, bledilom kužnim pobeleše vrata,

netragom pobeže sunce. To zlamenje prestravi ženu

prestravi muža Atamasa, hteše iz kuće da pođu:

no, zla im Furija sede na vrata i zapreči prolaz.

Šireći ruke niz koje u spletima aspide gmižu;

protrese kosom: podbunjene guje zašištaše ljuto,

jedne ramenima pužu, niz grudi landaraju druge,

štrcaju otrov, sve sikću, palacaju žalcima zlobno.

Dve tad Tisifona grozne iz temena iščupa svoga

kužljavom ščepa ih rukom, pa hitnu; u nedra je jedna

Ini odzmijala, druga Atamasu: otrovnim dahom

obadve dišu…Al’ ranom ni jednom ne raniše tela:

ujedi zlokobni zmijiski će njihove nagristi duše.

Tuštu je otrova tečnih Tisifona ponela uz se: 500

s čeljusti Kerbera bale, Ehidnine sluzi, obeznan

bunila, pakost, sumanute vizije smrknutog uma,

suze, mahnitanje besa, za pokoljem žudnju… i sve to

umulja skupa, sa ključalom pomeša krvlju, pa granom

mišjaka promeša presnog i skuva u tučanom kotlu.  505

Dok se od strave još tresoše oni, taj pomamni čemer

usu im ugrudi, razli dno srca, do srži duboko.

Tad onu baklju Tisifona uze pa poče da vitla

ukrug, sve brže i brže, da plamenom potpali plamen.

Uspešno ispuniv zapovest tako u pusto se carstvo 510

Ditovo vrati i razveza guju sa pojasa svoga.

Istoga Atamas trena sred dvorišta pomamno dreknu:

’Eheej, ljudi! Ovamo! Razapinji mreže po šumi!

Promače lavica, ovud! Sad videh! Mladunca dva sa njom!’

Kao da zverinjske tragove prati za suprugom, ludak, 515

pođe, pa Learha (ručice ocu sa smeškom dok pruža)

majci iz naručja ote, dvatriput – ko nekakvom praćkom –

zavitla njime kroz vazduh i divljački detinji mozak

prosu o stenu. I mati tu pritrča, sluđena sasvim

– ja li od tuge to polude crna, il otrov se razlio onaj – 520

podvrisnu, raspusti kose i, bezumna, poče da beži

noseći rukama golim Melikerta malog, sve vičuć

           ’Iju, ju Bakhe!’Na Bakhovo ime Junona se zlobno

naceri:’Sad nek ti moćni hranjenik u pomoć pritrči!’

 piše: Anđelka Nastić

Leave a Reply

Your email address will not be published.