piše: Dorotea Lovčević
Svaka zbirka ima dve osnovne karakteristike. Ona je konceptualizovana u skladu sa idejom sakupljača o tome šta je vredno i šta njome želi da kaže, a istovremeno je ono što bilo ko, od onih koji sa njom komuniciraju, misli da ona jeste. To, naravno, znači da sakupljač i posmatrač mogu imati potpuno različite percepcije celokupne zbirke. Ta granica percepcije se kroz različite periode uvek menja u zavisnosti od mnogih društvenih, političkih i kulturnih okolnosti. Vreme kada dolazi do značajnih promena jeste 19. vek, zato što onaj koji je sakupljač ima u vidu da može da kontroliše tu granicu i da njenom manipulacijom može da prikaže različite ideje kao istine.
Nacionalni muzeji na zapadu Evrope, za kakve danas znamo, utemeljeni su u humanizmu italijanske renesanse i razvijali su se u svetlu naučnog eksperimenta i racionalizma 18. veka. Kolonijalizam, koji se s industrijskim kapitalizmom u 19. veku proširio na udaljene kontinente, na domaćem terenu urodio je novim bogatstvom i izrazima ponosa koji su podstakli organizovanje svetskih izložbi i porast broja muzeja. Samim tim, razvoj muzeja možemo pratiti po tome gde se slivao najveći kapital.
Zbirke umetničkih dela predstavljaju mesta za uživanje i prikazivanje moći, a istovremeno su i dobra investicija. Formiraju se nove zbirke koje nastaju kupovinom, ali i krađom. Značajna činjenica jeste i to da se muzeji tada otvaraju publici i postaju javna institucija koja u 19. veku otelotvoruje sve značajne ideje toga vremena. Među prvim muzejima u Nemačkoj koji svoja vrata otvaraju javnosti jesu muzeji u Diseldorfu, Minhenu, Kaselu, Drezdenu, još polovinom 18. veka. U Napulju, Vatikanu, Beču i Londonu odvija se slična situacija. Nastaje i nova etika posete muzeju koja se stvara uporedo s otvaranjem muzeja javnosti. Opisi razgledanja muzeja govore o čekanju, o disciplini, o posebnim pravilima ponašanja. Poseta muzeja je još uvek privilegija, a ne pravo, te će posetilac još uvek izražavati većinski divljenje, a ne kritiku.
Prekidi koje donose revolucije stvaraju uslove za pojavu nove „istine”, iz koje je ipak proizašla nova funkcionalnost javnog muzeja. Francuska revolucija je još uvek prepoznavala instrumentalnu moć muzeja kao institucije i koristila je njegove mehanizme za preobražaj i prikaz novog programa.
„U Francuskoj se muzej kao javna, demokratska i državna institucija rodio iz artikulacije 3 elementa: republika, antiklerikalizam i uspeh agresivnog rata. Konkurentne snage proizvele su aparat s dve duboko suprotstavljene funkcije: onom elitnom – hrama umetnosti i onom korisnom javnosti – instrument demokratske edukacije. Institucija koja se pojavila odlučujuće je delovala na restruktuisanje sabiračke prakse Evrope tokom 19. veka.”
Ejlin Huper Grinhil
U ime novostvorene Republike, prostori i stvari koji su pripadali kralju, aristokratiji i crkvi transformisani su, prvenstveno u Francuskoj, a zatim i u ostatku Evrope. Muzej je prošlost prikazivao kao dekadentnu, a novu Republiku kao demokratsku, poletnu i svimapripadajuću. U takvim okolnostima se Luvr pretvara u Muzej Republike krajem 1792. godine i otvara vrata za javnost 1793. godine. Dekretom je ustanovljen novi tip muzeja, koji postaje narodni i koji donosi promene u interpretaciji i izlaganju muzejske građe. Muzej je oduvek bio manipulativno sredstvo za iskazivanje moći, bilo da je pripadao pojedincu ili kolektivu, dok u ovom dobu sa kreiranjem novih državnih, uskoro i nacionalnih ideja muzej dobija zadatak da iskaže moć novostvorenih i savremenih ideja.
To je vreme čestih reorganizacija izložbi u Luvru, za šta je bilo zaslužno i prikupljanje novih umetnina i artefakata, koje su bile ratni plen Napoleonovih osvajanja iz Belgije, Italije, Nemačke, Austrije, Poljske i Španije. Vojna osvajanja dovode do toga da se umetnička dela izjednačavaju po značaju sa ostatkom strateške robe. U Luvru se 1798. godine organizuje trijumfalna povorka kojom se donose umetnine i arheološka blaga Rima i ostatka Italije. Godine 1807. održava se izložba Umetnički trofeji osvojeni u ofanzivi 1806–1807, a do tada je naziv ovog muzeja već izmenjen u Napoleonov muzej. Ovde možemo učitati tendenciju da i muzej postaje jedan od simbola koji služi za aproprijaciju i prikaz moći, kao i još jedan vid kojim se gradi legitimnost vladavine.
Napoleonovim prisvajanjem kulturnih blaga, Pariz postaje kulturni centar sveta i utiče na osnivanje javnih muzeja u osvojenim zemljama. Godine 1809. otvorena je Pinakoteka Brera u Milanu koja ilustruje takvu politiku i primer je revolucionalnog muzeja koji se stvara na temelju rekvizicija, konfiskovanja i pljačke. U nekim gradovima, poput Bolonje i Antverpena, otvaraju se muzeji da bi se rekvizicija izbegla, dok u drugima Napolenovi rođaci, kraljevi novih kraljevstava, osnivaju muzeje po ugledu na Luvr. Tako je osnovan i Koninklijk Museum u Amsterdamu 1806. godine koji je osnova kasnijeg Rijks muzeja. U Madridu se osniva Narodni muzej koji će biti jezgro Prada.
Napoleonov poraz uslovio je pojavu zahteva za restitucijom umetničkih dela u zemlje njihovog porekla. Pruska, Austrija i nemačke zemlje bile su najupornije. Tako da se na Bečkom kongresu 1815. godine spominje popis za restituciju umetničkih dela. Dela se nisu vraćala prvobitnim vlasnicima, već su postajala jezgra javnih, a ponegde već i nacionalnih muzeja.
Demokratizacija muzeja se nastavlja. Motivacija za posećivanje muzeja dobija političku konotaciju, kako bi se pokazalo da nacionalna kultura pripada svima. Muzeji su predvorje nacionalizma, dominantne politike u 19. veku u Evropi.
Vizuelna kultura muzeja 19. veka nije praćena samo prema onom bogatstvu koje oni baštine, već se morala iskazivati i artikulacijom njegove spoljašnjosti. Konkretno, arhitektonsko rešenje moralo je postati nagoveštaj i membrana za sve one dragocenosti koje se unutar muzeja nalaze. Prva zgrada koja je primarno izgrađena sa tom idejom da se upravo u njoj muzej i nalazi jeste zdanje Altes Museuma, izgrađene na Muzejskom ostrvu u Berlinu. Novoj epohi više ne odgovara adaptacija postojećih baroknih kompleksa, niti pojedini prostori u palatama. Muzeji sada svoj spoljni lik uobličavaju u vidu antičkog hrama. Vrlo često imali bi uzvišeno postolje kom bi se pristupalo monumentalnim stepeništem. Na njemu bi bili masivni stubovi koji bi nosili gornje konstrukcije u vidu skulpturalno dekorisanih trougaonih zabata. Ovakav izgled nije bio uslovljen samo time što zgrade muzeja nastaju u doba klasicizma, već i zbog toga što po karakteru arhitekture odgovaraju i upravo se u spoljašnjosti nagoveštava da muzej treba da bude doživljen kao hram, koji kao što su i antički hramovi iskazivali uverenja antičkog čoveka, tako i ovaj sada „savremeni hram” treba da pri prvom pogledu zastraši, uzvisi i nagovesti uverenja koja je savremeni čovek trebalo da doživi i prihvati kao istine.
Još jedno zdanje koje će svoj izgled prilagoditi tom duhu jeste Britanski muzej. Osnovu sadašnje zgrade dizajnirao je ser Robert Smrk, a njena izgradnja je završena 1852. godine. Galerija starih majstora u Drezdenu Gotfrida Sempera će iskazivati istorizam uz ideju neorenesanse. Arhitekturom Rijks muzeja u Amsterdamu dominiraće neogotički stil, dok je kombinacija neoromanike s neogotikom kreirala vizuelni identitet Bavarskog nacionalnog muzeja u Minhenu.
U prvoj polovini veka Versaj je poslužio kao mesto u kojem se izlagala lekcija iz francuskog patriotizma, gde je glavno mesto zauzimala galerija bitaka sa 33 velike slike, dopunjena serijom platna o osvajanju Alžira, ratovima na Krimu i Italiji. Napoleon III će 1852. stvoriti Muzej suverena, prikupljajući i izlažući artefakte vezane za sve francuske dinastije od Karolinga do Bonaparte. Austrijanci će nakon revolucije 1848. godine otvoriti Heeresmuseum sa 56 kipova značajnih Austrijanaca, s oružjem, zastavama, istorijskim slikama i uniformama. U Engleskoj će se u zamku Vindzor, u jednoj od dvorana, od 1830. godine izložiti portreti državnika i generala koji su učestvovali u pobedi kod Vaterloa, gde će se svake godine održavati banket u čast pobede. Francuzi će u Muzeju Klini od 1844. pokušati da ostvare imaginaciju srednjeg veka i renesanse umetničkim delima, predmetima iz riznica i delima iz skriptorijuma. U nekim zemljama će se kraljevske riznice otvarati ka javnosti u cilju stvaranja osećaja pripadnosti narodu koji je sačuvao toliko blago. To će učiniti Austrijanci otvarajući riznicu Hofburga 1871. godine i danski kralj Frederik II koji 1859. sledi taj primer.
Posebno karakteristična vrsta muzeja u 19. veku jesu narodni muzeji. Oni sabiraju predmete koji određuju nacionalni identitet novostvorenih modernih nacija i dovode u prvi plan njihove istorijske korene iz daleke prošlosti. Ti procesi nisu identični kod svih naroda. Francuzi i Englezi će tek u nekim segmentima totaliteta muzejskih pojava smatrati da ima mesta nacionalnom predzanku. Nemci će zbog potrebe nacionalnog ujedinjenja insistirati na snažnom isticanju tih nacionalnih veza, dok Italijani neće uočiti tu potrebu iako su takođe težili ujedinjenju. Manji narodi će mehanizam narodnih muzeja koristiti radi afirmacije njihovog nacionalnog identiteta sa ciljem daljeg opstanka. Tako je 1844. godine i u Beogradu osnovan Narodni muzej.
Devetnaesti vek je period u kome se oblikuju tipovi muzeja kakvi su nama danas poznati i to je u velikoj meri bilo prouzrokovano Francuskom revolucijom i mnogim promenama koje ona donosi. Odvija se preokret sa dalekosežnim posledicama. Dolazi do toga da, kada izgovorimo reč „muzej”, zamislimo zgradu stabilnog i uzvišenog izgleda, dok nas unutrašnji prostor asocira na bogatstvo, kontemplaciju i tišinu. Koreni asocijacije na ovakav prostor sežu u 19. vek. Vrlo su složeni i oblikovani su političkim, ekonomskim, kulturnim i intelektualnim tokovima obrazovanja savremenih nacija čije uticaje možemo osetiti do današnjih dana.
mart, 2022.
