piše: MoonQueen
U februaru ove godine napustio nas je Đorđe Balašević, jedan od najvećih kantautora i pesnika naše zemlje. Opraštali smo se sa njim privatno i javno, o njegovom životu, pesmama i značaju koji je imao na kulturu ovih prostora pisali su i mediji i pojedinci. Društvene mreže, zvanična saopštenja, pločnici raznih gradova danima su bili ispunjeni Balaševićevim citatima i stihovima i teško da bismo mi mogli da napišemo nešto potpuno originalno vezano za njegovo stvaralaštvo. Ipak, osetili smo potrebu da se na neki način pozabavimo, sada već možemo da kažemo, fenomenom zvanim Đorđe Balašević, tako da ćemo ovom prilikom skrenuti pažnju na neke od retkih ili manje poznatih reči, izraza i pojmova kojima je ovaj pesnik duh jednog podneblja učinio, kako su to mnogi primetili, globalnim.
U emisiji snimljenoj u njegovu čast pročitano je pismo kojim se srpski jezik zahvaljuje Balaševiću na svemu što je učinio za njega, što je čuvao njegovo dostojanstvo i stvarao neočekivane rime i poređenja.
Odrastajući uz njegove stihove, često sam morala da potražim značenje nekih reči koje verovatno i nisu toliko neobične starijima od mene, ili Vojvođanima, onima koji žive na selu, ili ljudima pojedinih struka koje mi nisu bliske, ali koje će možda, kroz nekoliko generacija, postati pravi arhaizmi očuvani, srećom, u Đoletovim stihovima. A nije na odmet znati o čemu tačno pevamo dok evociramo uspomene na Balaševića ili svoju mladost.
Snaša: snajka. Među prvim Balaševićevim hitovima nalazi se, takoreći, poema od 14 minuta u kojoj on prepričava kako je došlo do toga da ga ljubi snaša kada je onomad slučajno naišao na jedan:
Salaš: u širem smislu poljsko imanje s kućom i ekonomskim zgradama (staje, ambari, čardaci), a u građevinskom smislu tradicionalni tip panonske kuće za stanovanje. Na salašu se, osim snaša mirisnih ko majska ruža, često može naći i neki:
Budak: alatka za kopanje tvrde zemlje. Kada vas neko njime tresne, osećaj je kao kada koku kljucne najbolji petao u selu.
Cverglan: vrsta petla. Doduše, ovaj nam izraz i nije toliko nepoznat ako pratimo avanture jednog petla novijeg datuma zvanog Graor.
Putunja: drvena ili pletena pljosnata posuda za grožđe koju je na leđima nosio ćale s kačketom, čuvenim, od tvida.
Otkos: količina pšenice, trave i sličnog, koja se odseče jednim zamahom kose, a u istoj pesmi ju je pred vranca spustio deda.
Basamak: stepenica ili prečaga na lestvama. (Kada je jedna devojka bez reči na basamak stala, na život jednog momka je njena tuga pala, kao pokora, kao rani mraz.)
Cipovka: tradicionalna vrsta hleba, karakteristična za područje Vojvodine. S njom u vezi je i:
Pupuška: mali okrugao hleb, ili okrajak na velikom. (Rimuju se sa nečim što je nekad davno na Štrandu nosila jedna kneginjica, što sve ruglu izvrgava, svojeglava i prgava.) Jedu se, na primer, za:
Fruštuk: doručak. Kod izvesne Side sastoji je od pregršt jela jer se kod nje nekad jelo dobro, baš! Između ostalog:
Šnufnudle: valjušci od testa zamešenog sa krompirom, oblika i veličine prsta.
Koljivo: žito.
Kitnikes: vrsta slatkiša u obliku tvrdog želea, koji se dobija kuvanjem komadića dunja sa šećerom i limunovim sokom. Najčešće se u ovu masu dodaju i usitnjeni orasi.
Porcijaš: riba dovoljna za jedan manji obrok — porciju. Svi znaju da se uz ribu pije vino, ali ne bilo kakvo.
Plemenka: sorta vinove loze. Katkad se desi da u bokal bistre plemenke zapadne trunka tamjana.
Maligani: mera kojom se označava volumni postotak alkohola u vinu.
Politra: boca od pola litra. Ukršta se sa noći.
Fićok: čaša iz koje se pije rakija. Malo manja doza, za one koje na brzinu moraju da se sakriju od dućandžije, mlinara ili kovača kojima su dužni. Ako pak mora da se beži od vike i potrage, u zbegu vam mogu pomoći:
Šajka: laki i brzi drveni brodovi. Ili:
Taljige: laka zaprežna kola na dva točka koja obično vuče jedan konj. Sudeći po pesmi, ovo je bilo omiljeno prevozno sredstvo Balaševićevog oca i voleo je da njime juri kroz noć, čak i u prilikama kada je bio red da se konji upregnu u:
Čeze: laka paradna kola na dva točka koja vuče jedan konj. Pretpostaviću da su oba prevozna sredstva mila ljudima paorskog srca. A kada paor po svaku cenu želi da se izdigne iz svog okruženja, pa se u toj nameri venča sa miraždžikom, jedinicom, ćerkom nekog gazde, onda dobije dugo željene:
Karuce: luksuzna kola, uglavnom pokrivena, na četiri točka sa konjskom zapregom. U koje mogu da se upregnu:
Čilaši: konji sive dlake. Kada se ove životinje puste da u galopu jure kroz salaš, kao kroz grofoviju, za njih se može reći da su:
Čorda: veći broj stoke koja se tera na pašu predmetom koji se zove:
Kamdžija: vrsta biča od tanke kožne uzice pričvršćene na držalje, koji služi za teranje konja. Ko ipak voli lepu, a sirotu, i uzme jer zna da voleš jednom u životu, taj uglavnom ide – peške:
Špacirung: ili špaciranje je izraz za laganu i bezbrižnu šetnju sa jednog kraja mesta na drugo. Nešto pomalo nalik na:
Korzo: pojam koji generacija mojih roditelja uvek sa mukom objašnjava svojoj deci, jer da, jasno je nama da korzo označava „šetnju velikog broja ljudi u jednoj ulici”, ali koji je smisao toga, to nam nekako uvek promiče. Osim ako poenta nije:
Kibicovanje: gledanje potajno, ili iz prikrajka. Kao što je to jednom prilikom, van korzoa, radio:
Lihvar: zelenaš, kamatnik, iznuđivač, izrabljivač, reketaš. Al’ džabe mu novci kad Boža Pub vara malo bolje, pa u partiji sa njim svi mangupi ostanu:
Tropa: izgubiti na kartama. E pa da.
Zajtiti: zahvatiti ’ladnu vodu lončićem. Ili vodu koja budi gene u tebi spasene.
Dolma: nasip, nanos. Njome idu majski svatovi…
Svatovac: šaljiva svadbena pesma. Za neke parade pijanstva i kiča, i poznate cure u belom.
Bećarac: oblik narodne pesme poreklom iz ruralne Slavonije, odakle se njegova popularnost proširila do južne Mađarske i širom Vojvodine. I reč koja je, po Đoletovoj želji, 19. februara napisana na Ilici, na ćirilici.
Kajdanka: notna sveska. Logično, s obzirom na to da je glavna junakinja koja poseduje kajdanku do pola jedan bila na času klavira, a onda korakom merila grad i gledala izloge, pardon, svoj odraz u njima. Kao neka:
Kaćiperka: pomodarka. Može, ali ne mora biti:
Šokica. Šokci su južnoslovenska etnička grupa koja pretežno živi u severnim delovima Srbije, odnosno u Autonomnoj pokrajini Vojvodini, istočnim delovima Hrvatske, prvenstveno u istočnoj Slavoniji, kao i u pojedinim oblastima u Mađarskoj.
Štafir: devojačka oprema, miraz. Jedna porodica je, navodno, morala da proda sa krsta safir da bi ga nabavila ćerki. Kobajagi. U štafirima se mogao naći i poneki:
Sag: prostirka, ćilim, tepih. Ili:
Šlinga: čipka, ili „petlja koja služi da se o nju što obesi ili da se za nju povuku”, na primer:
Firange: zavese. Čipkane. Koje vatru potpiruju tvojom ručicom pipkane… Njima se prekrivaju:
Šalukatri: drveni kapci na prozorima. U pesmi sklopljeni. Moguće da kroz njih ne bi kibicovao neki:
Šalabajzer: skitnica, lutalica, beskućnik. Uglavnom se mogu videti kako upražnjavaju sledeće radnje:
Šenlučiti: pijančiti, bančiti, terevenčiti, lumpovati… celu noć, kaleći bes na ranom žitu i tek niklom bostanu…
Londrati: skitati. Lutati. (Piti.) Ne pitajte ih nikad zašto lutaju, uglavnom pokušavaju da umore onog koji im spava ispod šešira. S njim u vezi je:
Andrak: đavo, ali ne onaj Đavo nego neki ovozemaljski, takoreći svakodnevni, nestašni šaljivdžija. Nije dobro kad vas spopadne, dešava se da se čovek tada sam sebi dopadne. Retko kad obavlja sledeću radnju:
Šparati: biti umeren u trošenju, paziti, voditi računa, uzdržavati se, izbegavati nešto, na primer, metke u na oko pitomom pejzažu Galicije. Onaj koji je uporan, možda i uštedi par:
Krajcara: austrijski bakarni novac male vrednosti. Koliko god pod slikom piše, vredite bar krajcaru više!
Pasent: koji odgovara, koji je po meri, potaman. Na primer, pasent može biti:
Jankel: kratak muški kaput. Štofan. Na njemu ponekad postoji:
Girtna: pojas, kaiš. Može ga nositi i:
Soldat: vojnik. Nije za paora stvoren i obratno.
Oberst: čin u nemačkoj vojsci jednak našem činu pukovnika. Kao lud olovo rasipa…
Matroz: mornar, brodar.
Regiment: puk vojske. Oklopni. Ponekad se postroji u:
Špalir: postrojenje vojnika u dva reda, jedan prema drugom okrenutih licem, sa slobodnim prostorom između njih, kojim prolazi neka visoka ličnost kojoj se time odaje počast ili red voćaka pored zida ili ograde. Tako bi se mogao posaditi divlji badem ili:
Ringlov: divlja šljiva. Od mraza napukla. Nekad iznikne u vrtu kao što je onaj:
Čivutski: jevrejski, u ovom slučaju prosto – tuđ. A „ne poželi ništa tuđe” čini zbir svih smrtnih greha u jednom grehu. U nekoj drugoj priči Stevu Čenejca je zbog toga ubio grom, nežno ko rukom.
Jezuška: „anđeo” u snegu. Okopni brzo kao nečiji otisak na jastuku nakon što ga iz sna probudi:
Veker: budilnik. U mojoj sobi vreme drobi, a Badnje veče prolazi…
Balašević je reči koristio kao igračke. Umeo je da pronikne do neprevodivih dubina i činio je da Vojvodinu i salaše, karuce i čilaše razumeju, da o njima pevaju i zbog njih plaču svi – Bitola, Maribor, Rijeka, Nikšić, Zenica, Bor. Pa ako svet ne možeš pesmom spasti, možeš jezik i duh jednog podneblja. Ko je to bolje znao od Đoletovog sugrađanina Zmaja koji je napisao da nas je pesma održala i da bi zbog toga trebalo da joj budemo zahvalni.
april, 2021.
Fantastično. Bravo i veliko hvala.