ilustracija: Doroteja Rokvić

Ako mislite da ćete dobiti neke definitivne odgovore, bićete razočarani. Naslov je jedva tačan i morao bi biti značajno rogobatniji. Ovde će se samo skrenuti pažnja na neke zanimljivosti i važne tačke sporenja koje nikada ne bi trebalo ispustiti iz vida kada se razmišlja o ovome. Cela tema, kao i mnoštvo samih koncepata koje se često u ovom kontekstu koriste, izrazito su kontroverzni i prouzrukuju burne reakcije. Da bismo izbegli pakao definisanja, biće date samo najopštije radne verzije istih.

Tema je prožeta pitanjima etičke, biološke, sociološke i psihološke prirode, i valjalo bi da, ako ništa drugo, shvatite koliko bi samo truda – u vidu promišljanja i informisanosti – trebalo da posedujete da biste držali da vaše mišljenje ima neku težinu. Ako se slažete da, što je tema kompleksnija, to je veća šansa da vam je mišljenje po nekoj stavci pogrešno, onda bi takođe trebalo da se složite sa mnom da je ovo par excellence tema u kojoj treba negativno kompenzovati za svoje strasti i spustiti loptu, kako po pitanju ubeđenosti tako i po pitanju uvažavanja suprotne strane. Time verovatno svi dobijamo.

 Pođimo grozomornim prvim koracima. Šta znači transrodno? Da parafraziram Merriam-Webster-ovu definiciju – transrodnost označava nepodudaranje rodnog identiteta sa polom zadatim po rođenju. Evo belaja koji bi vam možda promakao: rodni identitet i rod nisu sinonimni. Rod se definiše raznoliko i, zavisno od izvora, može biti u manjoj ili većoj meri promenljiv i da manje ili više zavisi od (biološkog) pola. Za rodni identitet se obično uzima da je potpuno subjektivan. Dakle, generalno se uzima da je rodni identitet nečije viđenje sopstvenog roda. Možda bismo mogli po nekoj zamišljenoj ravni objektivnosti da poređamo pojmove ovako: biološki pol/rod/rodni identitet, od najviše objektivne kategorije do najmanje.

Ok, dolazimo do konteksta koji nas interesuje – sport. Možda ste primetili da postoji izražena segregacija u većini sportskih organizacija, po raznim osnovima. Tipično, tu imamo godište, pol, hendikep, težinu… Sve to nama uglavnom deluje u redu. Nama je, naravno, zanimljiva polna segregacija. Šta je možda prvi problem u razmatranju transrodnih osoba u sportu? To što smo navikli na binaran način razmišljanja po pitanju pola, pa i roda, što znači da nam transosobe ostaju u nekom nebranom grožđu. Prva intuicija mnogima bi bila da razreše problem tako što će ustanoviti da li je transosoba više muško ili više žensko, pa da na osnovu toga dodelimo jednoj ili drugoj sportskoj kategoriji. Da li znate kako bi se to uopšte uradilo? (Kad smo već tu, da li uopšte znate šta znači biti muškog/ženskog pola? Možda ćete se iznenaditi, ali nema nužno veze sa vaginama i penisima. Potražite odgovor.) Ili je možda rešenje da imamo jednostavno transrodnu kategoriju u sportu? Međutim, mnogi su (u maloj populaciji transrodnih sportista) koji bi nastavili svoju karijeru u kategoriji za koju bi rekli da joj pripadaju, pa bismo svejedno morali da razmišljamo o alternativi.

Većina vas bi smatrala da ne bi bilo fer da se jedan muškarac i žena bore u ringu, čak ni kada bi ulagali identičan napor i resurse u svoje boračke sposobnosti. Da li mislite da bi bilo fer kada bi i pripadali istoj težinskoj kategoriji? Kroz par primera ćemo možda najbolje destilovati kakve nam se još bitne ideje provlače u našoj priči.

 Možda se sećate Oskara Pistorijusa, južnoafričkog sprintera koji je imao prostetske noge i koji je jedan od nekolicine ljudi u istoriji koji se takmičio kako u paraolimpijskim, tako i u olimpijskim igrama.  Nakon što je postao paraolimpijski šampion, uputio je zahtev da se takmiči u regularnoj varijanti, koji je prvobitno odbijen. Razlog je bio to što su mu pomagala davala „nepravednu prednost” (eng. unfair advantage) nad atletičarima bez ikakvih pomagala. To je empirijska (iako teško proverljiva tvrdnja) i nije toliko bitno da li je tačna. Ono što je bitno jeste da nisu sve prednosti nepravedne. Na primer, nečija superiornija genetika (kao što je Felpsova hipermobilnost u skočnim zglobovima), dijeta i količina novca smatraju se pravednim i fer prednostima. Još jedan bitan pojam jeste takozvani TUE (eng. Therapeutic Use Exemption), tj. odobrenje da se koristi određena supstanca, dokle god ne pruža nepravednu prednost. Ako imate astmu, koja vam umanjuje atletske sposobnosti, vi možete koristiti supstancu koja će kompenzovati za taj, uslovno rečeno, hendikep. Dokle god ta supstanca vas ne čini boljim nego što biste vi sami bili u identičnim okolnostima, ali bez astme, njena upotreba se smatra fer i pravednom.

Zašto vam ovo pričam? Zato što proces tranzicije iz jednog pola/roda u drugi kod atletičara po pravilu podrazumeva takozvani HRT (eng. Hormone Replacement Therapy), što nas dovodi do pitanja u kojoj meri je moguće hormonski približiti sportistu/kinju reprezentativnom učesniku kategorije u kojoj želi da se takmiči. To je još jedno empirijsko pitanje, što, dakle, znači da ćemo jednostavno morati da pročitamo relevantna istraživanja, a postoji i filozofsko pitanje – gde povući granicu? Koliko, na primer, hormonski blizu mora da bude jedna transsprinterka ženama da bi se eliminisala primedba nepravedne prednosti? Zvuči razumno pretpostavka da ćemo  hteti veću striktnost ako se ispostavi da bi hormoni značajno uticali na performans. Htećemo veću striktnost takođe ako su same razlike u performansu učesnika u takmičenju izrazito male, jer bi vas onda potencijalno ta prednost odvela na sam vrh.

Srećom, postoje istraživanja o trkačkim disciplinama, i to kvantitativna, hvaljen bio gospod, koja prikazuju o kakvim razlikama pričamo. Kakve su razlike između prvoplasiranih i poslednjih, prvih i jedva kvalifikovanih trkača/trkačica? Kakve su razlike u performansu između dečaka i devojčica određenih godina u trkačkim disciplinama i šta se dešava sa performansom istih nakon što dečaci dostignu pubertet i da li je to bitno, pitanja su kojima ćemo se vratiti u sledećem članku.

piše: Logoreik

Leave a Reply

Your email address will not be published.