Prošli članak završen je ovim rečima: „Kakve su razlike između prvoplasiranih i poslednjih, prvih i jedva kvalifikovanih trkača/trkačica? Kakve su razlike u performansu između dečaka i devojčica određenih godina u trkačkim disciplinama i šta se dešava sa performansom istih nakon što dečaci dostignu pubertet i da li je to bitno…” Podsetimo se dveju bitnih kontekstualnih stavki. 1) Da bi se obezbedili fer uslovi u sportskom nadmetanju, mora se imati u vidu kakvi sve faktori mogu na njega da utiču i postoje li indicije da je, za barem neke discipline, pol jedan od njih. Tek onda se pristupa povlačenju granica. 2) Što su razlike među takmičarima po pitanju performansa manje, to će biti dramatičniji efekti namernog ili nenamernog dopuštanja neke prednosti/hendikepa.
Ono što bi sada valjalo uraditi, jeste detaljan pregled statistike u sportskom učinku muškaraca i žena različitih uzrasta. Nekakvu indiciju pruža i poređenje svetskih rekorda u različitim olimpijskim disciplinama, gde u svim starosnim grupama većinu rekorda drže atletičari muškog pola. Međutim, moguće je „iskopati” redovno ažurirane evidencije SAD za trkačka takmičenja za uzraste od pet do devetnaest godina za oba pola i iz četrdeset sedam država (kao što je ova ovde http://age-records.125mb.com/). Ono što je fascinantno jeste koliko su rezultati ujednačeniji, gde mnoge rekorde za određene starosne grupe drže devojčice. Sve dok se ne zađe u dvocifreni broj godina. Tada postaje sve izraženija dominacija po učinku za dečake. Dakle, deluje kao da je ova promena u performansu korelirana sa ulaskom dece u pubertet. Ne znači da je to jedini faktor, naravno, ali razumno čini prvog osumnjičenog, imajući u vidu mišićno-skeletalne promene koje se tada dešavaju kod oba pola. Nakon navršavanja ovog procesa, muškarci udvostručuju svoju mišićnu masu i značajno prestižu žene po visini, dok žene dobijaju na procentu masti u telu.
Ovde se često poteže neizbežno pitanje: zar transrodne žene (bivši, jelte, muškarci) koje su svoju tranziciju (pričamo ne o pukoj promeni seksualnih organa, nego i o pratećoj hormonskoj terapiji – eng. HRT) imale nakon puberteta ne zadržavaju određene muške skeletalne odlike, poput širine ramena i kukova, visine, gustine kostiju, pa samim tim i prednosti koje one nose?
Pitanje se često postavlja retorički i treba imati u vidu da se većina tranzicija radi upravo u periodu nakon puberteta. Iako deluje da postoji konsenzus po pitanju nepovratnih promena povodom muškog puberteta, debata ostaje otvorena za pitanje u kojoj meri to predstavlja prednost. Možda je rešenje dozvoliti takmičenje transmuškaraca sa muškarcima i transžena sa ženama tamo gde se inače dopušta direktno takmičenje oba pola, kao što su, na primer, jahački sportovi, snuker, streljaštvo, i pravljenje posebnih kategorija za sve ostale slučajeve?
Postoji i drugo pitanje, takođe, hvala bogu, komplikovano. Šta je svima nama (a pogotovu sportskim organizacijama) činiti dok se ne uobliči neki konsenzus po bitnim pitanjima iz ovog domena? Da li bi trebalo održati status quo dok se nejasnoće ne raziđu ili intervenisati i integrisati transrodne sportiste kako-tako, pa onda rešavati nijanse? Ovde je možda relevantna činjenica da transrodni sportisti čine jedan mali procenat ukupne populacije sportista. Uostalom, ne želimo da integracija transrodnih sportista bude na štetu ostalih, a šteta potencijalno postoji.
Možda je ovde ilustrativan primer transrodne žene, dizačice tegova, Meri Gregori (Mary Gregory), koja je u jednom takmičenju protiv drugih žena iste kilaže i godina, oborila devet različitih rekorda iz devet pokušaja. Kasnije su joj oduzete sve nagrade uz obrazloženje da nisu znali da je „biološki muškarac”. Poenta nije u insinuaciji da je ona sve te rekorde oborila upravo zato što je zapravo „biološki muškarac”, nego koliko bi jedan takav (nazovimo) propust potencijalno mogao da poremeti takmičenje. Šta bi sprečilo jednog muškarca da prođe hormonsku terapiju (HRT – hormone replacement therapy), obezbedi uslove da se takmiči protiv drugih žena, samo radi obezbeđivanja slabije konkurencije? Zašto da ne, ako će tako neko sebe upisati u istoriju i steći veliku svotu novca?
Ako je prethodno opisani scenario realan, onda bi možda ipak valjalo biti na konzervativnijoj, status quo strani, dok se ovi fundamentalni problemi ne reše.
Evo protivargumenta. Ok, čak i da je tačno da postoje prednosti koje transžene zadržavaju zbog muškog puberteta, zašto bismo njih izostavili iz takmičenja? Ne vidimo da se, na primer, košarkašima visine ispod, recimo, 1.70 m zabranjuje takmičenje iako je razumno pretpostaviti da dvometraši imaju jasnu prednost? A i gde bismo povukli liniju?
Povlačenje granica će uvek biti suštinski nasumično, ali je takođe jasno da postoje prednosti samog postojanja, čak i takvih, arbitrarnih, granica. Na nama je da uvek gledamo da ih što pravednije osmislimo, u meri u kojoj je to moguće. Međutim, izgleda kao i da postoji još jedan bitan, ili barem zanimljiv, kriterijum. Sportovi variraju u stepenu kompleksnosti i ne zvuči iracionalno objasniti razliku u dopuštanju niskih košarkaša sa jedne, i transrodnih žena (protiv netransrodnih žena) recimo u dizanju tegova, sa druge strane. Što je veća kompleksnost nekog sporta, to postoji više mesta za kompenzovanje nekih nedostataka? U košarci, neko može biti fizički relativno inferioran, ali može imati fantastičan pregled igre i određene liderske sposobnosti koje donose ukupnu korist njegovom timu, što je teško, ili barem teže zamislivo za dizanje tegova.
Još jedan tip podatka bi verovatno bilo korisno posedovati – onaj o učinku transrodnih sportista pre i posle tranzicije u drugi pol. Iako je relativno lako naći pojedinačne slučajeve u različitim sportovima kao gorepomenuti slučaj Meri Gregori, ono što nam je potrebno jeste statistika. Naš oprez će delom biti opravdan u meri u kojoj nalazimo dominaciju u fazi posle tranzicije.
Kao što vidite, ton članka je pun sumnje i nekonkluzivnosti. To je namerno, i to je, zapravo, ton koji i vama preporučujem, dragi čitaoci, jer tema jeste neverovatno kompleksna.
piše: Logoreik
avgust, 2019.
