Kako je Tibald ubio Merkucija? (mačevalački svet Šekspirovog doba)

“He who the sword of heaven will bear
Should be as holy as severe;
Pattern in himself to know,
Grace to stand, and virtue go…”

William Shakespeare, Measure for Measure

Srednjovekovni feudalni sistem u Engleskoj završen je vladavinom Elizabete I. Od plemića se više nije očekivalo da obezbede vojsku za vladareve pohode, kao ni oklope, oružje i odeću. Zbog konstantnih nesuglasica sa Španijom i Francuskom, elizabetanskoj Engleskoj je stalno pretio rat. Kako nije imala stalnu vojsku, država se oslanjala na „trenirane bande” koje su imale ulogu nacionalne garde. Takođe, razvitak novih metalurških veština doveo je do izrade novih tipova oružja. U upotrebu polako ulazi musketa, iako će za borbu prsa u prsa omiljeno oružje još uvek biti mač.

Kraljevina je zahtevala od svih pripadnika plemstva veštinu baratanja oružjem, pogotovu mačem. Korišćene su različite vrste mačeva, od onih sa kratkom oštricom (30 inča tj. oko 75 cm) do velikih mačeva čije je sečivo iznosilo i do 72 inča (oko 180 cm). Težina ovog oružja, ipak, nije bila tolika kako se danas često zamišlja. Elegantni rapir postao je omiljena vrsta mača i zamenio je glomazne mačeve srednjeg veka. Nošenje mača uz civilnu odeću postalo je običaj u Španiji krajem 15. veka, koji su preuzeli i Englezi.

Ipak, Šekspirova Engleska je vrstu oružja i način borbe umnogome preuzimala iz Italije. Jedna od najpoznatijih Šekspirovih scena mačevanja, borba Tibalda i Merkucija (Romeo i Julija), ukazuje da su italijanski majstori borbe bili poznati, čitani i verovatno prevođeni u engleskim krugovima. Merkucijevi citati za vreme i nakon borbe referiraju na teoretski spis o mačevanju italijanskog autora Kamila Agripe – Traktat o nauci o oružju sa filozofskim dijalogom, koji je objavljen 1553. godine u Rimu. Merkucio optužuje Tibalda da je „zlikovac koji se bori po knjizi aritmetike”. Tehnike borbe opisane u Agripinom spisu raščlanjuju svaki potez na niz linija, uglova i razmera, ukazujući na veliki uticaj matematike i geometirije koji su doveli do razvoja ovog novog načina borbe.

Kamilo Agripa bio je italijanski mačevalac, arhitekta, inženjer i matematičar. Njegova teorija mačevanja postala je jedna od najpoznatijih i kroz istoriju se pokazala među najuspešnijima. Rođen je u Milanu ali je životni vek proveo u Rimu, gde je pripadao bratstvu Svetog Jozefa kao i umetničkim i literarnim krugovima kardinala Alesandra Farnezea. U svom traktatu opisao je novi način borbe, drastično drugačiji od onog koji je do tada koristio – umesto da se mač drži pored tela, Agripa je predložio da se pomeri ispred, čime bi se štitio torzo. Pozicije ruke koje je njegov prethodnik Maroco podelio na 11 osnovnih položaja, Agripa je sveo na 4 (koje će ostati praksa u italijanskoj školi mačevanja sve do današnjih dana). Smatra se najzaslužnijim za popularizaciju rapira kao primarnog oružja u sukobu jedan na jedan. U svojim spisima umnogome se oslanjao na poznavanje geometrije, zahvaljujući kojoj je njegov traktat postao uspešan, citiran i korišćen širom Evrope. Iako će evropsko mačevanje nakon nekoliko stotina godina preći na drugačije vrste oružja, čime će se promeniti i način borbe, Agripin traktat o oružju ostao je neprevaziđen za sve one koji bi se za života mašili rukohvata mača.

U delu dijaloga između Merkucija i Romea, Romeo govori kako rana ne izgleda ozbiljno, na šta Merkucio odgovara da zaista nije ni široka ni duboka, ali je dovoljna. Pretpostavlja se da u pitanju nije bio rez već ubod, tj., da je Tibald ciljao na svog protivnika vrhom sečiva, što nije blisko italjinaskoj školi ovog perioda u kojoj se preferiraju bočne strane oštrice.

Kako scena borbe u pozorištu ne bi izgledala neuverljivo i kako bi se Merkucijev citat poklopio sa vrstom rane koju mu zadaje Tibald, bilo je neophodno dobro obučiti glumce. Zbog kompleksnosti borbe koju je scenario zahtevao, borba između člana Kapuleta i Romeovog prijatelja postala je jedna od najzahtevnijih scena pozorišnog mačevanja ikada. Scensko mačevanje je, zarad dramatičnosti i efekta, bilo ispunjeno pokretima koji su se u pravoj borbi štedeli za kraj, ili prosto izbegavali zbog svoje nepraktičnosti. Međutim, reditelji Romea i Julije su tokom istorije imali pred sobom izazov – trebalo je jednu strateški veoma pažljivo isplaniranu borbu predstaviti tako da izgleda primamljivo publici, ali da bude i istorijski tačna.

Jedna od popularnih fraza tog doba, koja je bila poznata širom Evrope a koju i sam Šekspir u određenim situacijama citirao, glasila je: „ubodi ga (povredi ga) na 11 mesta”. Osnov mačevalačke tehnike činila su 11 uboda, tj. 11 mesta na koja je svaki mačevalac ciljao, i koja je shodno tome trebalo da štiti na svom telu. Da li je Šekspir poznavao ove tehnike mačevanja, ili je za potrebe pozorišta unajmio nekog od engleskih majstora ove veštine, nije sigurno. Traktate italijanskih majstora je na engleski prevodio Vićenco Saviola, Šekspirov savremenik, Italijan poreklom, koji je živeo u Francuskoj i koji je i sam bio vešt mačevalac.

Onima koji uživaju u filmskim spektaklima sa scenama mačevanja možda ćemo probušiti mehurić sapunice – istorijsko i scensko mačevanje najčešće dele sličnosti samo u  verodostojnom kostimu. Ipak, uzbudljivi mačevalački pokreti koji doprinose dramatici na sceni ili ispred kamera uglavnom su preuzeti iz tehnika borbe rapirom. To i ne treba da nas čudi, s obzirom da je rapir ušao u upotrebu u „zlatno doba” mačevanja – kada je još uvek štitio život, ali je postao i razbibriga, simbol prestiža, pa i hvalisanja. Ne treba zanemariti ni činjenicu da su najpoznatiji teoretičari mačevanja pisali svoje traktate upravo u ovo doba, Maroco, Agripa ili Saviola su samo neki od njih. Zanimljivo je da, mnogo godina nakon Romea i Julije, scena borbe Tibalda i Merkucija i dalje zadaje glavobolje rediteljima što govori o dobrom poznavanju tehnike borbe, Šekspira, ili nekoga od njegovih saradnika.

piše: MoonQueen

april, 2016.