izvor: flipscreen.com

piše: Ivana Pavićević

Reditelj Tomas Vinterberg je već duži niz godina poznat kao jedan od najuticajnijih danskih reditelja. Vinterberg se zalaže za stvaranje naturalističkih filmova, fokusiranih na priči i glumi, bez specijalnih efekata i tehnologije, pritom uspevajući da ovom minimalističkom estetikom postigne prelep filmski rezultat.

U svom poslednjem filmu Još jedna tura ponovo se udružio sa svojim sunarodnikom, originalnim i univerzalnim Madsom Mikelsenom. U filmu Lov iz 2012. godine, Mikelsen igra vaspitača u vrtiću, pogrešno optuženog za pedofiliju. U filmu Još jedna tura igra Martina, nastavnika u srednjoj školi, u ovom slučaju, s pravom optuženog za alkoholizam. Ekipa filma, insistirajući na autentičnosti, prefinjenom i stabilnom režijom i fantastično oslobođenim glumačkim izvedbama, stvara lagano apsurdnu različitost u tonu. Još jedna tura je smelo provokativna i strahovito zabavna tragikomedija. Upakovan pažljivo i delikatno, sa jedinstvenim i impulsivnim humorom, ovaj film odzvanja patosom i nostalgijom, dok pažljivo hoda po liniji između pijanog smeha i mračne pretnje obuzimajućeg alkoholizma.

U ovoj radosnoj i melanholičnoj danskoj dramediji pratimo prijatelje (Mads Mikelsen, Tomas Bo Larsen, Lars Rant i Magnus Milang) koji, u svojim pedesetim, kao senka svojih pređašnjih verzija, tragaju za sopstvenom izgubljenom iskrom. Ovaj film je dobar podsetnik da nam je svima potrebno malo ohrabrenja da se vratimo neodgovornom ja, posebno kada odgovorno ja čini da se osećamo očajnim. Spolja gledajući, ovi sredovečni prijatelji izgledaju kao da vode neku verziju društvenog ostvarenja sna. Imaju cenjene karijere, srećne porodice i udobne domove u uglednom predgrađu. Ali ova naizgled ostvarena grupa ljudi uistinu je izgubila životnu radost. U njihovom unutrašnjem toku namesto nekadašnjeg žara nastanila se praznina čijeg tihog očaja pokušavaju da se oslobode sprovodeći fascinantan eksperiment. Sam eksperiment je baziran na teoriji norveškog psihijatra Fina Skarderuda, koji veruje da su ljudi rođeni sa 0.05% deficita alkohola u krvi, te da bi samim tim trebalo da nadomestimo taj manjak konzumirajući alkohol na dnevnom nivou. Četiri muškarca sklapaju pakt u kome se pridržavaju pravila Ernesta Hemingveja „nikada se ne pije posle osam časova uveče niti vikendom”. I zapravo eksperiment uspeva spektakularno. Bar neko vreme. Iako smanjene inhibicije vode do uspešnijih socijalnih interakcija, one takođe razjedaju snagu volje za odupranjem padu u potpunu besvest.

izvor: flipscreen.com

Film Još jedna tura se često kreće kao muzičko delo sa stakatom u ritmu i simfonijskoj strukturi, preplavljujući nas kompozicijama Skarlatija i Šuberta, barske muzike i patriotskih pesama, dovodeći nas do klimaksa likujućom eksplozijom danskog popa i R&B-ja.

Film spretno hoda između komedija o pijanim žurkama poput Mamurluk u Las Vegasu i tragedije kao što je Napuštajući Las Vegas. Njegova svežina upravo leži u momentima nepredvidivosti, onda kada se likovi teturaju niz bezdan ka ekstazi ili teškoj povredi. On niti slavi alkoholizam niti nam drži pridiku o njemu. Pruža nam smeha koliko i lošeg osećaja mamurluka. On nam ne propisuje alkoholizam, i ne traži drugu poruku sem da je život nekad težak, ponekad i mračan, ali katkad zadivljujuće prelep.

Poslednja scena sadrži veličanstven trenutak fizičkog oslobađanja lika koji tumači Mikelsen. Kao nekadašnji nagrađivani džez plesač, on konačno i ponovo igra, jednako slaveći život koliko i propast. Zloslutno blizu ivici vode, u skoku ka nečemu gorem od radosti, film Još jedna tura se bukvalno završava ni na nebu ni na zemlji, ostavljajući nas i u letu i u padu, sa osećajem uzbuđenja od rizika u kome je sve moguće.

mart, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.