Možda ste i vi maštali da uzmete Nimbus 2000, kao što sam i ja (a ako ne znate šta je – sramota da vas bude, da vas bude sramota, bre!) Vinuti se u nebo desetine metara na komadu drveta dok oko vas zuje i bruje lopte, metle, igrači i, što da ne, insekti, životinje i možda neka magijska bića? Dodajmo prstohvat nepredvidivih i potencijalno fatalnih vremenskih uslova, činjenicu da postoji igračka pozicija gde ljudi na metlama, sa toljagama u rukama vode računa da vas brzinski skrše i onesposobe (u redu, ovo poslednje možda ne zvuči tako privlačno. Osim ako niste baš taj sa toljagom, verovatno. Uga čaka.) i čarolija je potpuna! Pričamo, naravno, o kvidiču (eng. Quidditch) još jednom od fantastičnih i potpuno izmišljenih delova jednog univerzuma koji je mnogima u detinjstvu odigrao važnu ulogu. Nekima je to bila  Hermiona – oh, to prelepo veveričje biće (jesam li to stvarno napisao?), sama škola za magiju – Hogvorts (ime škole, ako niste znali, znači Svinjske Bradavice. Ako ne želite u takvu školu da idete, nešto nije u redu sa vama, da li me razumete?) ili prosta pomisao da takav čaroban svet može da koegzistira sa ovim našim nemagijskim delom, a da potonji nemaju blage veze o tome. No, za ovo sve ste vrlo verovatno barem načuli. Ono što možda niste znali je da kvidič, taj fascinantni fiktivni sport, nije uopšte tako fiktivan!

I to zahvaljujući Gzenderu Menšelu i Aleksu Benepeu, dvojici američkih studenata iz Vermonta koji su 2005. godine odlučili da prilagode ovu igru nama, Normalcima. Prve kvidič utakmice odigrane su na terenima Midelburi koledža, na kojem su Gzender i Aleks studirali. Dve godine kasnije, Midelburi kvidič tim našao je protivnika van svojih zidina – Vasar koledž, a već naredne, 2008. godine, dvanaest različitih timova prijavljeno je za takmičenje na prvom Svetskom kvidič kupu.

Internacionalna Kvidič Asocijacija, IQA (Inatenational Quidditch Association), osnovana 2010. godine, 2014. se odvaja od svojih američkih korena i postaje samostalna internacionalna organizacija pod čijim se pokroviteljstvom izvode svi kividič kupovi i takmičenja. Osim Svetskog kvidič kupa, poslednji put održanog u junu ove godine u Firenci, postoji i Azijski kvidič kup, kao i Evropske igre.

Svaki kvidič tim čine pripadnici oba pola, što kvidič čini jednim od retkih polno inkluzivnih sportova. Internacionalna kvidič asocijacija se veoma striktno drži ovih pravila, pa je dolazilo i do slučajeva diskvalifikacije polno homogenih timova.

Svi Normalci ljubitelji serijala o Hariju Poteru i sporta koji nam je on doneo, trebalo bi da znaju  da je trenutni svetski šampion u kvidiču SAD, koji je tu titulu oduzeo Australiji ove godine. Na takmičenju je učestvovalo dvadeset devet reprezentacija i preko osamsto igrača iz celog sveta. Međutim, nisu sva kvidič dešavanja vani. Ja se nadam da će vas, kao i mene, (pozitivno) iznenaditi da i mi imamo kvidič ligu, i to u Novom Sadu.

Na nekoliko pitanja o Novosadskoj Kvidič Ligi odgovorile su nam Tanja Šobat, Monika Zelenković, Luka Janković i Marko Radovanović:

Prvo, jedno ozbiljno pitanje: da li su svi igrači prošli pilotsku obuku i u kojoj meri remetite vazdušni saobraćaj?

Imamo dozvolu u posebnim magičnim reonima gde je dozvoljeno praktikovanje magije, ta mesta su strogo skrivena od očiju Normalaca. Potreban vam je poseban poziv od strane magijskog koncila da bi dobili propusnicu da prisustvujete ovakvim dešavanjima. Obuke su bile teške, na najmodernijim metlama koje postižu neverovatne brzine, svaki naš član je veteran vazdušnog saobraćaja.

Nedavno smo imali bliski susret sa Air Serbia tokom jednog meča. Nije lako odrediti njihove i naše granice neba, ali o tome pregovaraju glavešine Hogvortsa sa predstavnicima
avio-kompanija.

Kako biste u jednoj rečenici opisali sport nekome ko prvi put čuje za njega?

Kombinacija rukometa, dodžbola, rvanja i ragbija, sa sve metlom među nogama.

Koliko je grub kvidič i koliko su česte povrede?

Kvidič je grub kao i svaki kontaktni sport, kao što su rukomet, fudbal ili ragbi. Zato ovi sportovi imaju određena pravila koja moraju da se poštuju baš zato što je sport takav kakav jeste. Kao i u svakom sportu, povrede ne mogu da se predvide, ali, ako već moramo da navedemo, masnice i ugruvanost su ono sa čime se najčešće susrećemo. Na svu sreću, na svim utakmicama prisutna je ekipa prve pomoći. Niko se ne štedi tokom utakmica, i devojke i muškarci se podjednako igraju i zarađuju slične povrede, samim tim ravnopravnost je sveprisutna.

Koliko je popularan kod nas i da li mu predviđate veću popularnost u budućnost?

Izuzetno je teško pokrenuti interesovanje za ovakav sport u Srbiji. Fanovima HP serijala je zanimljiva sama ideja, ali lako odustaju kada shvate koliko je fizički zahtevan sport, dok profesionalnim sportistima ideja deluje šašavo. Ljudima na ovim prostorima je teško da pređu preko osećaja stida što trče sa metlom među nogama, pa samim tim imamo mnogo više posmatrača nego igrača.

Relativno malo ljudi zna za ovaj sport i, kada im to predočimo, začude se i misle da je šala. Međutim, u inostranstvu on dobija sve veću popularnost. U Americi i Britaniji čak postoje i profesionalne lige u kojima se vrti već veliki novac. Oni su daleko više posvećeni profesionalizmu, dok je kod nas to i dalje na amaterskom nivou. Zbog toga se mi trudimo da što više popularizujemo sport, putem prezentacija, onlajn stranica na društvenim mrežama i naših članova koji šire reč o tome, ali često nailaze na podsmeh.

piše: Logoreik

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.