piše: Mladen Ilić
Jedan od glavnih argumenata vlasti od početka trenutnih studentskih blokada jeste da su one nezakonite. Tako smo mogli čuti od različitih državnih zvaničnika da plenumi nisu legalni način studentskog organizovanja, da česte blokade saobraćaja, kao i blokade institucija nisu zakonite. Hteli mi da priznamo to ili ne, potpuno su u pravu, ništa od toga nije u skladu sa zakonom. Ipak, ovo nije prvi put da se prilikom protesta i suprotstavljanja vlastima građani koriste nezakonitim sredstvima. Iako u književnosti, jedan od poznatijih primera je Antigona, koja odbija da se povinuje naredbi suverena, kralja Tebe, i istrajava u želji da pokopa svoga brata Polinoka.
„Jer nalog, o kom zboriš, ne proglasi Zeus,
nit Pravda, ukućanka svijeta podzemnog,
već oni drugi zakon daše ljudstvu svem.
Ja ne smatrâh tvoj nalog tako svjesnim,
da mogao bi smrtnik božji kršit glas,
što vječit je i ako nikad nepisan.
Ne živi božja riječ od dana današnjeg
i nije tek od jučer, vječan joj je vijek
i nitko ne zna otkad za nju znade svijet.”
Antigona, Sofokle
Ovim rečima Antigona objašnjava Kreontu zbog čega će ipak pokopati svoga brata, uprkos tome što zakoni nalažu drugačije, jer je on podigao oružani ustanak protiv Tebe. Dakle, ona svesno krši zakon, pozivajući se na večiti i „nepisan božji glas”. Ona zakone koje propisuju ljudi vidi kao zakone niže vrste, kao one koje treba poštovati ukoliko nisu u suprotnosti sa božjim.
Suprotan primer takođe možemo naći u antici u Sokratovom odbijanju da prekrši zakon Atine nakon što je osuđen na smrt, i pobegne iz zatvora pre izvršenja kazne. Njegovi razlozi su višestruki. On najpre smatra da ne treba činiti nepravdu, iako je ona tebi učinjena – dakle, ne treba prekršiti zakon, iako je posledica tog zakona da ti budeš osuđen na smrt, jer bi se time učinila nepravda. Zatim, jedan od argumenata se zasniva na tome da on mora poštovati zakone jer bi bez njih bio niko i ništa. Drugim rečima, on je odrastao i obrazovao se u Atini, njeni zakoni su zaslužni za to kakav je on, i on ih je prihvatio, nije otišao u drugi polis. Da je hteo, on bi Atinu napustio, ipak, on je ostao i prihvatio pravila igre, što znači da prihvata zakone čak i kada su nepravedni po ishodu. U obraćanju zakona, u dijalogu Kriton, oni mu naglašavaju i da bi trebalo da im se pokori jer će kasije, kada dođe u Had biti u milosti njihove braće – božanskih zakona. Čak i sam Sokrat završava svoje izlaganje rečenicom: „Ostavljaj, dakle, sve to Kritone, i delajmo ovako kad nas na to bog upućuje”.
Dakle, zajednička stvar i Antigoni i Sokratu jeste pozivanje na božanske zakone, na nešto što zapravo utemeljuje njihove odluke da (ne)prekrše zakon. Oboje se pozivaju na nešto izvan zakona, što ih utemeljuje ili obesmišljava, i stoga dolaze na dve različite pozicije. Zaključak koji odatle možemo izvesti jeste da zakoni sami po sebi nisu relevantni kada se govori o njihovom kršenju, barem ne prema Sokratu i Antigoni, već da je bitno ono što te zakone utemeljuje, što ih čini (ne)pravednim. Potrebno je, dakle, pronaći neki osnov, uporišnu tačku sa koje ćemo zakone proceniti kao pravedne ili nepravedne i tako zaključiti da li ima smisla kršiti ih.
Ipak, to nije jedini faktor kada se o tako nečemu odlučuje. Savremeni analitički filozofi politike uzimaju u obzir i druge činioce, poput toga da li kršenje zakona čini da se poveća neposlušnost građana i na određeni način preporučuje kršenje zakona; da li se kršenjem nekog zakona društvo destabilizuje i slično.
S obzirom na to da ovde ne govorimo o samoj pravednosti zakona, već o opravdanosti čina kršenja zakona, neću se baviti različitim teorijama pravednosti. U filozofskoj literaturi, kada je reč o pravednosti, koja je deo zakona i legaliteta, često se koristi i termin pravičnost, koji se više tiče legaliteta, zavisno od toga kod kog se teoretičara koristi. Radije ćemo se fokusirati na to da li postoji situacija u kojoj kršenje zakona ili čin građanske neposlušnosti, kao česti primeri u savremenom svetu, mogu biti opravdani.
Kod poznatog analitičkog filozofa politike Džona Rolsa, konkretno građanska neposlušnost, koja podrazumeva uglavnom nenasilno kršenje zakona, može biti opravdana ako se ispune tri uslova: (1) ukoliko je usmerena protiv ozbiljne i dugotrajne nepravde, dok se istovremeno poziva na široko prihvaćene pravde, (2) ukoliko se preduzima kao poslednja opcija, (3) da se sprovodi u koordinaciji sa drugim manjinskim grupama koje se suočavaju sa sličnim problemima.
Ipak, čini se da se za sva tri uslova mogu naći kontraprimeri opravdane građanske neposlušnosti i kršenja zakona. Najpre, u prvom uslovu, Rols se bavi činjenicom da je potrebno imati jasan primer nepravde koji će velikom broju ljudi biti očigledan. Tako on dozvoljava građansku neposlušnost u slučaju kada se želi boriti protiv rasne segregacije, dok je ne priznaje u borbi protiv ekonomskih nejednakosti. Prva je očigledna nepravednost, dugotrajna, i u skladu je sa široko prihvaćenim principima pravde, mada principi pravde kod Rolsa imaju tehničko značenje, a to za ovu temu nije previše bitno. Ipak, lako je odgovoriti da većina nepravdi, pogotovu onih protiv kojih borba tek kreće, nije prepoznata kao dugotrajna, a tu bi spadala recimo i borba protiv rasne segregacije, pa i savremene borbe za prava različitih identitetskih grupa. I ne samo to, već se može reći da se one retko pozivaju na opšteprihvaćene principe pravde, češće će takve borbe biti osuđivane od većine građana.
Kriterijum koji se tiče toga da kršnje zakona mora biti poslednja opcija zvuči zdravorazumski, ali je pitanje šta to treba da znači. Da li je to trenutak kada su svi legalni metodi iscrpljeni i kada je to slučaj? Da li se dugogodišnja razvlačenja po sudovima računaju kao i dalje iscrpljivanje, da li se nefunkcionalne institucije, koje sve rade po proceduri, računaju kao legitiman legalni metod, za koji treba sačekati da se iscrpi, pa onda krenuti sa neposlušnošću? Takođe, tokom tih legalnih procesa, grupa koja se bori za određeni cilj, odnosno, protiv određene nepravde, najverovatnije i dalje trpi tu nepravdu.
Za treći uslov bih rekao da je sasvim razuman, ali da ne treba biti nužan. Druge manjinske grupe koje pogađaju slični problemi nekada neće želeti da uđu u borbu, nekada neće biti dovoljno vremena za koordinaciju, a može se desiti i da su u pitanju grupe sa isključivim ciljevima, iako sličnim problemima.
Iz ovih kritika ne treba zaključiti da Rols nije u pravu, već da je, po svemu sudeći, nemoguće baviti se opravdanjem građanske neposlušnosti na nivou jedinstvenih kriterijuma pod kojima je ona opravdana, već da se treba fokusirati na konkretne primere. Spomenuti najbliži primer predstavljaju studentske blokade koje traju već osam meseci. Počnimo od najosnovnijeg – fakulteti su već osam meseci u blokadi, koja je, naravno, nezakonita. Takođe, od početka blokada, studenti su organizovani u plenume koji u našem zakonu ne postoje. Osim toga određene akcije, poput blokada institucija, takođe su nelegalne.
Uprkos svemu tome, sve ove akcije i načini organizovanja dobili su podršku velikog broja ljudi koji su nezadovoljni trenutnim stanjem u državi i koji smatraju da je naš sistem na neki način nepravedan. Da li to ovaj vid građanske neposlušnosti čini opravdanim? Rekao bih i da, i ne. Ovde se može videti primenljivost Rolsovog prvog zahteva, ili bar njegovog dela koji se tiče opšteprihvaćenih principa pravde. Veliki deo građana se slaže sa motivima studenata i daje im podršku u blokadama. Dakle, iz Rolsove perspektive – ovo bi bio opravdan slučaj kršenja zakona, odnosno, građanske neposlušnosti.
Međutim, kao što smo rekli, ispunjavanje opštih uslova ne mora biti presudno u opravdavanju građanske neposlušnosti. Ovde mi se presudnim za način borbe čini uzrok iste, a to je napad na studente Fakulteta dramskih umetnosti od strane opštinskih službenika. Poprilično se zdravorazumskim čini odgovoriti kršenjem zakona, odnosno građanskom neposlušnošću na fizički napad od strane predstavnika vlasti. Naravno, studenti su taj trenutak iskoristili i ispostavili zahteve koji su se ticali većih problema od tog pojedinačnog napada na studente, i time cilj svoje neposlušnosti učinili većim. Ipak, kao veliki deo opravdanosti za njihove poteze uzeo bih inicijalni incident koji je podstakao građansku neposlušnost.
Što se tiče nastavka borbe i korišćenja građanske neposlušnosti radi ostvarivanja daljih ciljeva, može delovati neopravdano, ipak (poslednji put se pozivam na Rolsa, obećavam), mera u kojoj su ti ciljevi i metod za njihovo ostvarivanje prihvatljivi u društvu je, čini mi se, ono što ga opravdava. Pored toga što većina građana podržava taj način borbe i ciljeve, dodatan aspekat je demokratičnost studentskog organizovanja u plenume. Iako naravno ne mora svakom to biti uslov koji opravdava način borbe, čini mi se da je demokratičnost dobar pokazatelj opravdanosti svakog čina, pa i građanske neposlušnosti.
Činjenica da su plenumi tako organizovani da se mora dobiti pristanak većine, kao i da svako može da predloži svoje ideje čini postupke do kojih se dolazi opravdanim, pa je tako i građanska neposlušnost, pa i kršenje zakona koje uz nju ide, takođe opravdana. Naravno, ovakav zaključak ima smisla ukoliko se prihvati legitimnost perspektive direktne demokratije. Takođe, ovde se analizira samo jedan slučaj građanske neposlušnosti, tako da verujem da bi u svakom drugom slučaju kriterijumi bili drugačiji, pa bih ovde završio sa opravdavanjem trenutnih blokada uz poruku – do ispunjenja zahteva!
jul, 2025.
