izvor: IMDb

Drama, ali ipak fantastika. Realan lik, ali ipak iz stripa. Sa mentalnim poremećajem, ali ipak ne znamo kojim. Žrtva, ali sadista. Sa puno smeha, ali odsustvom humora. Sa osudom sistema, ali bez revolucije. Fantastičan narativni lik, ali nepouzdan. I, najzad, pretenciozan, ali i originalan. Dakle, problem filma Džoker je da je u isto vreme tehnički sjajan, a možda i nije.

Shodno pređašnjem, reklo bi se da je reditelj i pisac scenarija, Tod Filips, uz pisca Skota Silvera, smislio dobru priču, ali bez mnogo istraživanja sopstvenih ideja. Film deluje kao „simptom, ali ne i kao bolest sama”.

Istina je da je ovo „samo film” – dobar film, ne odličan film. Film koji će zadovoljiti određenu supkulturu svojih fanova, dok će oni koji su dosad preživeli ne mareći za filmove strip-žanra lako nastaviti da ne mare.

Čini se, dakle, da je ovo jedan dobar scenario sa neiskusnom režijom, ili obrnuto. Sve rediteljske ideje su sjajne, ali nijedna nije precizno sprovedena do kraja. Samim tim, film Džoker svakako daje razloge za debatu, ali i da ga publika pogleda. Komentarisaću iz perspektive onoga što deluje kao da je reditelj hteo da postigne ovim filmom, iako, nažalost, nije u tome i uspeo.

Prva originalna ideja, koja nas u samom startu najviše i privlači ka ovom filmu, jeste činjenica da film koristi postojeću priču i postojeći lik iz stripa kao osnovu, ali ih vodi u novom pravcu drugačijim pristupom strip-filmu koji je, bar tokom poslednje decenije, postao žanr za sebe.

Ovo je priča o realnom čoveku na sopstvenom putu da postane zločinac. Reditelj Tom Filips i pisac Skot Silver su jednog od najzanimljivijih likova iz stripa, Džokera, napisali sredstvom karakterizacije. Sredstvom oživljavanja lika, na nivou osobe koja može biti jedna od nas, tražeći odgovore o Džokerovoj osobenosti kroz pitanja kao što su zašto se smeje, zašto ima zelenu kosu, ko je on i odakle dolazi i, najzad, kako je uopšte postao kriminalac, zločinac i sadista.

izvor: IMDb

Ono što im je dalo svu slobodu da maštaju jeste činjenica da originalni pisci lika Džokera (Bil Finger, Bob Kejn i Džeri Robinson) nikada nisu ni želeli da se zna njegovo poreklo. Štaviše, u samom stripu, Džoker izjavljuje da preferira da se o njegovoj prošlosti misli kao o nizu različitih mogućnosti, prošlosti slobodnoj za interpretaciju.

Reditelj je izjavio da su neki elementi izvučeni iz stripa The Killing Joke iz 1988. godine, u kojem je Džoker predstavljen kao neuspešni stand up komičar, ali da film nikako ne prati sam strip. I ne samo da je lik sasvim distanciran od DC filmskog univerzuma, već je izdvojen od sveta stripa u potpunosti. Stvaranje karakterizacije i filma Džoker u potpunosti ima slobodu da on bude ko god, a sam film o čemu god. Reditelj i pisac se u ovom filmu zapravo bave mentalnom, moralnom, emocionalnom i fizičkom osobenošću Artura Fleka koji će najzad postati Džoker, pokušavajući da humanizuju čoveka osuđenog na pakao.

Glumac kome je sa punim pravom poverena uloga Artura Fleka je, uvek kontroverzan i prilično intimno haotičan, Hoakin Finiks, i ono što je sigurno – nijednog trenutka nećete skinuti pogled sa njega. Hoakin Finiks igra nespešnog klovna i još neuspešnijeg stand up komičara. On je čovek. Mentalno oboleo, ali čovek. Čovek koji samo pokušava da postoji u gradu na ivici raspadanja, dok on sam, u potrazi za svojim identitetom, pokušava da shvati da li je srećan ili tužan, da li je njegov život komedija ili tragedija. Artur je jedan od žrtava života, jedna od nakaza života. On je najveća tužna vreća za udaranje na svetu. Isprebijan, izrugan, zlostavljan. Vrlo dobro upoznat sa osećajem krvi u ustima. Ali on nije samo usamljenik ili neshvaćena individua. Njegova svakodnevica je potpuno nemoguća uz pravila i načine ponašanja koje čine strukturu društva. On stoji sasvim van, izolovan od društva i to posebno zbog svog poremećaja koji podseća na nešto poput Turetovog smeha.

Kako je glavni lik, iliti takozvani narator filma, mentalno nestabilna osoba, tako mi vrlo često ostajemo uskraćeni za odgovore na pitanja koja sam reditelj postavlja. U nekoliko navrata gledamo scene koje se odvijaju isključivo u Arturovoj glavi, ali kako pomenute scene reditelj nije precizno izrežirao, do samog kraja filma ostajemo zbunjeni ne samo pričom, već ne shvatamo ni šta je reditelj zapravo hteo da kaže. Artur Flek je svakako mentalno oboleo, ali mi uopšte ne znamo o kom poremećaju je reč. Sama ekipa filma navodi razne psihoze, opsesivno-kompulsivni poremećaj, narcisoidni poremećaj, posttraumatski stres itd. Ako je reditelj hteo konkretan i realan lik, morao je dati i realan i konkretan odgovor.

izvor: IMDb

U svakom slučaju, uzevši u obzir trenutnu društvenu situaciju, ovaj film može predstavljati i nekakav lament nad odbačenima, nad ignorisanima. Može biti praćen iz perspektive sporogoruće studije o tužnom, haotičnom čoveku. O nekome ko se oseća neprimećenim i zaboravljenim. O nečijem očajnom šapatu koji niko neće čuti. O nekome ko će svakako izazvati našu empatiju, koju grad Gotam, u kojem Artur živi, ne poseduje.

Gotam u mašti reditelja predstavlja Njujork osamdeset prve godine. Ali sasvim je lako smestiti ga u bilo koji grad današnjice. Bogati bivaju bogatiji, siromašni siromašniji. Demonstracije su svuda naokolo, smeće u gomilama po ulicama sa pacovima koji slobodno šetaju tokom dana pored prolaznika.

„Da li je do mene ili grad postaje sve luđi?” Ovo pitanje Artur postavlja svom socijalnom radniku dok moli za dodatne lekove i pored sedam različitih koje već uzima. Artur je u sistemu lečenja čitavog života, ali sistem sada skraćuje budžet, te i pored dugogodišnjeg zanemarivanja i ignorisanja mentalno obolelih osoba, pacijenti su sada prisiljeni da žive i bez lekova. Ovaj momenat predstavlja početak Arturovog pada i puta ka nastanku Džokera. I eto jednog od mogućih odgovora na pitanje kako žrtva postaje sadista. Sistem i društvo se mogu smatrati odgovornim.

Važno je pomenuti violončelo kompozicije Hilder Gudnadotir – mračne i izlomljene jadikovke, i kameru Lorens Šer – tračak svetlosti koji nikada ne prodre. Ove dve funkcije se perfektno prožimaju dok Artur pleše između svetla i tame svakom vidljivom koščicom.

Sem kompozicija, i sam izbor muzike je savršen. Lukavo ironični i snažno okrepljujući veseli hitovi poput dečje pesmice Kad si srećan ili Sinatrinih Send in the Clowns i That’s life, prate Arturov put  mentalne sakatosti kojoj se prepušta.

Prethodno pomenuto je možda i najjači utisak koji ovaj film ostavlja. Vaspitanje, pravila, smernice, pogrešna uverenja, masovna hipnoza – kojom nam kroz čitav život serviraju, pa čak i zahtevaju od nas, da držimo osmeh na licu. „Ljudi ne vole tužne ljude”, „tužni ljudi nisu uspešni”, „nije čak ni kulturno biti tužan”. Arturu Fleku je od malena govoreno da se smeje, da nabaci osmeh na lice, da je rođen da širi radost i smeh. Ali Artur većinu vremena uopšte ne oseća ni da je živ. Citat „Teško je sve vreme biti srećan” jeste jedan od mnogih važnih citata o osmehu i sreći u ovom filmu.

izvor: IMDb

Reditelj Tod Filips je Arturu Fleku dodelio tri vrste osmeha: osmeh kao mentalni poremećaj koji se Arturu događa kad god oseti bilo kakvu vrstu neprijatnosti, zatim osmeh kojim pokušava da se socijalizuje i uklopi u društvo u kome samo uz osmeh možeš biti prihvaćen i, naposletku, jedan jedini put odigran, njegov prirodan smeh. Ovaj poslednji je na svetskom nivou izazvao veliku polemiku. Na pitanje šta mu je smešno, Artur odgovara da mu je pao na pamet vic koji ne bismo razumeli. A kako nismo, tako se i stvorila polemika oko samog koncepta i značenja ovog filma, koji je takvim krajem otvoren za više nego različita tumačenja. Ako mene neko pita, a ne pita, ne znam zašto bi neko rekao da zna dobar vic, a zatim odlučio da ga ne ispriča. U tom slučaju, vic je na tvoj račun.

piše: Ivana Pavićević Lazić

Leave a Reply

Your email address will not be published.