ilustracija: Danica Čudić

Sve velike ideje i zamisli imaju nevine i iskrene početke, a malo koji događaj je iskreniji i pošteniji od onoga koji se desio u viktorijanskoj Engleskoj, u srcu najvećeg carstva u istoriji, u periodu njegovog vrhunca.

Izvesni gospodin N. Lejn Džekson, pomoćnik sekretara Fudbalskog saveza Engleske, u vreme kada je fudbal još bio amaterski sport, bio je nezadovoljan dominacijom Škota u fudbalu, jer su pobedili u tri uzastopne utakmice protiv Engleza, i to sa ubedljivo boljim rezultatima. Džekson je, naime, smatrao da najbolji škotski igrači imaju više prilike da igraju skupa, time više razvijaju svoju veštinu i formu, stoga lakše i pobeđuju u mečevima. Kako bi se suprotstavio ovoj izrazitoj neprijatnosti, 28. septembra 1882. gospodin Džekson okuplja najbolje igrače „u Kraljevstvu”, a zapravo u Engleskoj i osniva Korintijan.

Zamišljen kao elitni klub za najbolje engleske fudbalere, Korintijan je nastupao najčešće sredom i gotovo nikad subotom, jer je subota bila rezervisana za takmičarske fudbalske mečeve. Kako je kasnije rečeno, u roku od dvadeset godina, ovaj klub je postao najveći i najatraktivniji klub koji je fudbal do tada upoznao. Sa dresovima šivenim po meri i pažljivo sečenim šortsevima, u fudbalski svet doneli su kako kvalitet igre, tako i estetski karakter. Glavni cilj kluba, sadržan i u njegovom statutu, bio je širenje „ljubavi prema igri, zdravog takmičarskog duha i fer-pleja”. Koliko se daleko u ovome išlo govori nekoliko podataka: naime, u Korintijanu su smatrali da džentlmen nikada namerno neće napraviti faul. Dakle, ukoliko bi protiv njih bio dodeljen penal, njihov bi se golman pomerio u stranu i, naslonjen o stativu, posmatrao kako lopta nesmetano ulazi u mrežu. Ukoliko bi penal pak bio dodeljen njima, kapiten bi ležerno prebacio loptu preko prečke. Klub je izričito odbijao da igra bilo kakve takmičarske mečeve, fokusirajući se isključivo na prijateljske utakmice. Jedine takmičarske trofeje koje je ovaj klub ikada osvojio bili su Turnir londonskog šerifa (Sheriff of London Charity Shield), kup koji bi okupio najbolji profesionalni i najbolji amaterski tim u Engleskoj.

Možda je čitalac iz svega navedenog stekao utisak kako je Korintijan bio nekakva elitistička grupa narcisoidnih Engleza, koja se, eto, samo šepurila po Londonu i državi i ne bi mogao biti dalje od istine. Oni su prosto dominirali ostrvskim fudbalom, a i šire. Da im je karakter bio više takmičarski, sigurno bi osvojili Engleski kup, tada jedino, a danas najstarije profesionalno takmičenje na svetu. Kako to znamo? Pa, tako što je, npr. 1884. godine Blekburn osvojio Engleski kup, a malo pre toga je bio poražen od Korintijana sa 8:1 u prijateljskom meču. Prijateljske utakmice nosile su tada mnogo veću težinu nego danas, iz prostog razloga što profesionalnog fudbala nije bilo, a takmičarskog još uvek ne u dovoljnoj meri. Isto se desilo i Beriju 1903. godine: osvaja Engleski kup, prethodno pretrpevši poraz od čitavih 10:3. Svako ko u sebi poseduje iole takmičarskog duha složiće se da ne postoji „prijateljski” karakter meča koji bi mogao da opravda ovoliko poniženje. Jednostavno, Korintijan je za klasu bio bolji od svakog u zemlji, i to je demonstrirao igrajući sa finalistima Engleskog kupa. Mančester Junajted doživeo je 1904. godine najteži poraz u svojoj istoriji, izgubivši u Londonu 11:3.

foto: Wikipedia

Na sve ovo valja dodati veliki uticaj koji je Korintijan imao na promociju fudbala kao sporta, kao i na promovisanje fer-pleja i zdravog, amaterskog pristupa sportu u kome je celokupan cilj igra sama po sebi – jedan zdrav fenomen koji sva živa bića višeg psiho-emotivnog kapaciteta kao da apriorno poznaju, samo manifestuju na različite načine.

Oni su prvi tim koji je gostovao negde van Evrope. Turneje su održavane u Južnoj Africi, Kanadi, Sjedinjenim Državama, Jamajci, a otac brazilskog fudbala, Čarls Miler, igrao je za klub 1892. godine. Štaviše, dvostruki klupski prvak sveta, Korintijans Paulista, klub iz Sao Paula, nosi to ime upravo u čast ovog engleskog kluba. Pored svetskih, evropske turneje Korintijana su bile nešto što se podrazumevalo. Veliki Real Madrid, trinaestostruki prvak Evrope, nosi bele dresove upravo u čast Korintijana.

Doprinos engleskom fudbalu bio je podrazumevano veliki: za Korintijan je igralo osamdeset i šest engleskih reprezentativaca, što je apsolutan rekord za jedan klub. Takođe, dvanaest kapitena engleske reprezentacije igralo je za ovaj klub, što je takođe rekord. Još jedan rekord, sa jednog humanijeg aspekta, u vezi je sa ovim klubom: Endru Votson bio je prvi tamnoputi fudbaler na Ostrvu koji je igrao fudbal na internacionalnom nivou. Taj uspeh postigao je kao njihov fudbaler.

Ovako lepu, zdravu i jaku priču moglo je da razbije samo nešto jednako veliko, ali na drugoj strani spektra vrednosti, što se i desilo 1939. godine kada se Korintijan spojio sa još jednim londonskim amaterskim klubom po imenu Kežuals 12. aprila iste godine. Ovaj tim odigrao je još samo jedan meč nakon toga, jer je ubrzo potom izbio Drugi svetski rat, a fudbal je na Ostrvu suspendovan. Posle rata, to više nije bila ista priča. Nije bila ni za mnoge druge, ozbiljnije stvari u Evropi, a kamoli za amaterski fudbal. Klub Korintijan–Kežuals nastavio je da igra amaterski fudbal, ali bez najboljih amatera u Engleskoj, bez onog istog elana i filozofije, a i sama igra odavno više nije bila nalik onoj u vreme osnivanja Korintijana i svakom sledećom godinom bivala je sve dalje i dalje od tih početaka.

Eto, to je bila priča, ne samo o jednom klubu, već o čitavom jednom vremenu i pogledu na svet, danas neizvodljivom. Ipak, ono što je od svega toga ostalo, i što će biti prisutno ispod svih onih silnih reflektora, na stadionima vrednim desetine miliona evra, što će se prenositi u gotovo sve zemlje sveta, vršeći ogromne marketinške transakcije jeste – igra. Nadajmo se da će se ponoviti vreme kada će joj opet biti dozvoljeno da bude slobodna. Do tada, budite poput Korintijana: volite igru. Volite život.

piše: Andrej Pipović

Leave a Reply

Your email address will not be published.