Uvodna napomena: ovaj članak podrazumeva teoriju evolucije – ako u nju ne verujete, onda ceo članak možete shvatiti kao hipotetičku razradu iste, ili ga jednostavno preskočiti.

Područje današnje Južne Afrike, 3.5 miliona godina pre nove ere. Nešto što izgleda kao mali i vrlo zapušten čovek korača probijajući se kroz visoku travu, u potrazi za dragocenim hladom. Iznenada, čuje zvuk ispred sebe, ali ne vidi ništa. Da li mu se to samo učinilo ili je u pitanju neka životinja? Da li je možda ona vrsta životinje što jede nas nesrećne Australopiteke? Pretpostavimo da se našem čovekolikom pretku nije pričinilo i da zvuk zaista jeste došao iz trave. Postoje dve greške koje bi naš Australopitek mogao ovde da napravi:

1)  Da on, čuvši zvuk, zaključi da u stvari ne želi da sazna o čemu se radi, pretpostavi najgore i polako se vrati natrag, iako je ispred obična veverica. Ovo je greška prvog tipa (Type I error), tj. lažni pozitiv. Grubo rečeno – umisliti da nečega ima kada ga nema.

2) Da on, čuvši zvuk, kaže sebi: „ma nije bre ništa Đole (jer zvao se Đole) nemo’ se tripuješ” i da ga smaže lav par trenutaka kasnije. Ovo je greška drugog tipa (Type II error), tj. lažni negativ – umisliti da nema nečega kada ga zapravo ima.

Naravno, moguće je i da će Đole ispravno zaključiti da je u pitanju bezopasna, odnosno opasna, životinja onda kada je to zaista slučaj i da će se prikladno i ponašati. Međutim, da bi tako nešto zaključio Đole bi morao možda da se približi, malo bolje pogleda, nedajbože i porazmisli. Naravno, opasni predatori ne bi čekali da vi završite vaš mali istraživački poduhvat. To je razlog zašto težimo da donosimo brze odluke. Ovo je možda i razlog postojanja „bori se ili beži” reakcije kod mnogih životinja i ljudi.

Ako se fokusiramo na greške postaje očigledno da bi vremenom greške prvog tipa postale zastupljenije, jer su greške drugog tipa potencijalno fatalne. Gotovo nepostojeći trošak prve greške naspram katastrofalnog troška druge dovešće do toga da vremenom razvijemo izvesnu predispoziciju da pravimo lažne pozitive, i da stoga vidimo stvari, svrhe ili namere tamo gde ih nema. Ova kognitivna predispozicija se nekad komično naziva „teleološkom promiskuitetnošću”, a češće tehničkim, i krajnje nekomičnim nazivom – Hiperaktivni mehanizam detekcije namera (eng. Hyperactive agent-detection device).

Deluje kao da je ova hipoteza prihvaćena u naučnoj zajednici, ali bih to, naravno, radije ostavio vama da istražite (ako ikada smetnete s uma ili vam je baš dosadno). Njen eksplanatorni potencijal deluje obećavajuće: pomoću ovog mehanizma možda možemo, na primer, da objasnimo kako to da se često poistovećujemo sa crtanim likovima, iako je nama samima jasno da se radi o neživim objektima i zašto se deca ophode prema svojim plišanim medama kao prema svojim drugarima, itd. Neki naučnici idu korak dalje, tvrdeći, kontraverzno naravno, da je ovaj mehanizam objašnjenje nastanka različitih religija i religioznosti, jer je bog ultimativni nevidljivi subjekt (agent).

Kakva je veza ovoga sa filozofijom, pitaju se neki ljudi? Opštiji od dva odgovora koja ću da ponudim je sledeći: dobra filozofija (naspram one loše, pseudofilozofije)  vodi računa o tome šta radi dobra nauka, i obrnuto. Možda je najbolje posmatrati ova dva polja kao nešto što najbolje funkcioniše kada je u simbiozi, pošto njihov odnos jeste, tvrdim, simbiotički. Drugi odgovor glasi da vas verovatno ništa neće naterati toliko da se zamislite i preispitate kao dobri prilozi o tome koliko je ovaj naš mozak, ta najkompleksnija, najveličanstvenija, i možda najmisterioznija stvar za koju znamo u celom univerzumu(!)… bušnija od švajcarskog sira kada se radi o greškama i falinkama koje su ugrađene u njega. Zato budite skeptčni(ji), narode. Kako ćete uskoro čitati, ovo je samo početak naših nevolja.

piše: Logoreik

 

2 thoughts on “Jedno objašnjenje zašto težimo sujeverju i magijskom mišljenju”

  1. Postovani,
    u uvodu ste (KUS)”obecali” da ce te “prilagodljivijim” jezikom komentarisati i informisati citaoce. Ovo je divna tema i meni (nama) jako interesantna.
    Mislim da bi autor mogao dublje njome da se pozabavi, jer je sjajno poceo , ali koriscenjem “zanatske” terminologije potvrdio pravilo : zasto jednostavno kad moze komplikovano…
    Prijateljski savet i preporuka je knjiga Dragoljuba Dragojlovica, ” Paganizam i Hriscanstvo u Srba”.
    Napomenuo bih da je jako vazno cuti i citati glas mlade generacije intelektualaca koja uspeva da odoli svakodnevnim banalnim temama, a to ste, upravo Vi.
    Puno uspeha u radu.

    1. Poštovani Gorane,
      da počnem od toga da ste u pravu što se kritike o terminologiji tiče. To je nedostatak čijim prevazilaženjem želim da se pozabavim.
      Takođe, zahvaljujem se na preporuci (potražiću knjigu čim budem imao priliku), a pogotovu na toplim rečima, one nas uvek motivišu da budemo bolji.
      Obrađivaćemo mi još ovu temu.
      Logoreik

Leave a Reply

Your email address will not be published.