Ekstremizam. Ekstremizam je tema kojom se bavi predstava Kako ja ovo sinu da objasnim?. Režiju potpisuje Vojislav Arsić, osnivač Centra E8 – nevladine, omladinske organizacije koja svoj rad bazira na edukaciji mladih ljudi, baveći se pitanjima o antidiskriminaciji, nasilju na internetu, rodnoj ravnopravnosti i mladima uopšte. I upravo je taj segment predstave najvažniji u samoj predstavi. Sveopšti utisak je da je današnja omladina apolitična, bezvoljna ili nedovoljno zainteresovana da učestvuje u rešavanju, što društvenih problema koji ih se lično tiču, tako i onih idealističkih na nivou čitave jedne planete. Ekipa predstave ne samo da čvrsto stoji iza ideje da smo za bilo kakvu vrstu promene neophodni svi, već ujedno jasno i glasno opominje, prvenstveno svoje vršnjake, a nadajmo se i umorne starije generacije, da, iako možda nemaju sopstveni razlog za borbu, potrebni su upravo mladima kao podrška u menjanju izopačenih i izobličenih, već, nažalost, nesvesno prihvaćenih stavova.
Pravac predstave je dokumentarno pozorište, koje se samo po sebi služi teorijom i ličnom angažovanošću aktera, kojom se postiže „zabadanje prsta u oko” publike. Predstava kroz lične priče i teorijska objašnjenja govori o ekstremizmu, kako do njega dolazi i koje su njegove posledice. Proces je prošao kroz radioničarski rad sa mladima iz raznih sredina i to iskustvo preneto je u samu izvedbu. Filip Grujić je napisao ovaj tekst čija je dramaturgija fragmentarna. Rizik pri postavljanju predstave dokumentarnog pozorišta je mogućnost da predstava, ukoliko se u ovom slučaju sasvim ne iskoristi njena fragmentarna dramaturgija, sklizne u školski čas teorije, pri čemu predstava gubi gledaočevu pažnju. Reditelj Vojislav Arsić se uhvatio u koštac sa ovim rizikom, kroz sjajne songove Irene Popović Dragović, kroz dizajn svetla, i, iako u nekim trenucima predstava, kako rekoh, sklizne, koncept je svakako izdržao do samog kraja, a entuzijazam mladih glumaca (Dejan Maksimović, Ema Muratović, Jelena Simić i Rade Maričić) najjači je adut koji publici drži pažnju. Kako i sam reditelj smatra da svaka nova predstava i njemu samom služi za učenje, zatim služi da bi postavljao pitanja na koja možda ni sam nema odgovor, sasvim je suvišno rasklapati ovu predstavu na celine. Sam cilj umetnosti i jeste zapravo istraživanje bez sigurnosti da ćemo doći do nekog konkretnog rezultata.
U pojedinim trenucima se čini da ovi mladi ljudi traže odgovor od same Majke Prirode, jer se neke stvari ipak ne menjaju već vekovima i prisustvo nečovečnosti je jednako prisustvu čovečnosti od samog postanja čoveka. Ali nas predstava veoma pametno vraća na činjenicu da, samo zato što nešto ne može biti objašnjeno, ne znači da treba da odustanemo od traženja odgovora.
Dakle, jedino važno u ovoj predstavi je njena tema. Ekstremizam. Razlozi koji do njega dovode: nasilje, nepravda, neaktivizam, a zatim i izopštenost iz društva. Ekstremizam u svakom njegovom obliku: boja kože, seksualnost, etnički ekstremizam, ekstremizam identiteta, socijalni ekstremizam.
Jedno od dobrih pitanja koje ova predstava postavlja jeste: „Koliko nam je potrebno da zaboravimo na ove probleme?” Jedan dobar seks, čaša vina, partija Slagalice na telefonu, izlazak u grad…I mi smo već zaboravili užasne vesti iz sveta, apsurdne i nakaradne naslove u novinama, čak i kravu komšije iz zadruge. Još jedno ponuđeno dobro zapažanje je da i mi lično možemo biti svakakvi, cinični, ljuti ili uvređeni, ali da nas samo posedovanje empatije, i činjenica da nam može biti žao iako možda ne znamo ništa, spasava od ekstremizma.
I konačno – broj jedan. Predstava se kroz jedan od sjajnih songova dotiče broja jedan. Čini se kao da je upravo on krivac za sve. Svi imamo pravo na omiljeni film, muzički bend i ostala pitanja iz leksikona. Ali izgleda da ekstremizam nastaje kada ne dozvoljavamo postojanje više od jednog odgovora u leksikonu. Samo je jedan Bog, samo je jedna boja kože, jedna dozvoljena seksualnost, jedna država, jedan način življenja. Možemo li barem dve opcije dati čoveku? Možemo li uzeti u obzir da su od oko sedam milijardi ljudi na planeti barem dva čoveka različita? Za početak.
Pozorišni dodatak:
Svakog meseca odvojim mali deo svoje rubrike ne bih li sa vama podelila veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta. Ovoga puta vam nudim predstavu Rođeni u YU, koju je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu režirao Dino Mustafić, a koja je takođe primer kolektivnog rada reditelja, glumaca i grupe dramaturga (Milena Bogavac, Filip Vujošević, Maja Pelević, Božo Koprivica i Miloš Krečković) na temu (post)jugosloveskog nasleđa. Predstava istražuje odnos glumaca prema zemlji koje više nema. Kroz lična sećanja i uspomene, učesnici govore šta je njima Jugoslavija značila, istovremeno problematizujući društveno-političke okolnosti koje su dovele do raspada države. Uloge tumače: Branka Petrić, Predrag Ejdus, Mirjana Karanović, Anita Mančić, Slobodan Beštić, Goran Jevtić, Radovan Vujović, Milena Vasić, Marko Baćović i Anđelika Simić.
