piše: Ivan Veljković
U prošlom broju…
„I ne, ovo nije nivo nasilja i sirovosti kakve biste, recimo, našli u američkom stripu tokom devedesetih, kada su čak i junaci poput Supermena i Kapetana Amerike imali očajnu anatomiju sa enormnim muževnim sisama, bicepsima odvaljenim od brega i sa oružjem koje je toliko kompleksno da baca NRA u hroničnu depresiju.”
U svetu stripa izdavači Marvel i DC se razlikuju od maltene svih ostalih giganata po jednom kuriozitetu koji je samo njima svojstven. Naime, od samog formiranja ovih izdavača (sredinom, odnosno krajem, tridesetih godina prethodnog veka), priče njihovih junaka se nisu zaustavljale. Da to dočaram primerom – da je, kojim slučajem, Betmen stario paralelno sa starenjem sopstvenog mu stripa (da je, recimo, 1939. imao 26 godina, pa 1940. napunio 27, itd.), on bi danas imao bezmalo 111 godina. Samim tim, obe firme prebegavaju različitim tehnikama da svoje junake održe mladim – bilo to resetovanje univerzuma, kojekakva kataklizma, itd. I premda se univerzumi resetuju često, kontinuitet svakako postoji.
Naravno, nekad se desi da strip autori žele da napišu priču sa pojedinim junakom van dotičnog kontinuiteta, priču koja koristi elemente tog lika, ali promenjene do te mere da se uklapaju u ono što autor želi da kaže. Onda se neretko desi da nastanu čitave edicije posvećene tim pričama, ili kakvim novim kontinuitetima. U Marvelu, to su edicije kao Ultimate Marvel i MAX, a u DC-ju su to Vertigo i Elseworlds (tek četiri od mnogo, mnogo primera).
Srpska publika je već upućena u neke Elseworlds naslove od DC-ja. Tu je svakako Betmen: Vampir i Batman & Tarzan: U kandžama žene-mačke, a kako zaboraviti i Kraljevstvo tvoje? Sve izvanredne priče koje ne bi mogle da se odvijaju unutar etabliranog kanona. A po pitanju Čoveka od čelika, tu je nenadmašiva priča Supermen: Crveni sin, čiju radnju nikako ne odajem, uz želju da je propisno doživite.
Međutim, nekad se priče iz Elseworlds kanona i ne proslave baš najbolje. Jedna od njih, nastala sredinom devedesetih, zove se Superman: At Earth’s End. Smeštena u At Earth’s End poduniverzum – duga priča za drugi put – ova kratka storija prati Supermena u njegovim poznim godinama, na svetu koji je proživeo bezmalo dve apokalipse. Naracija nam kaže „Septembar 26, 2102” (dakle, ostalo nam je 78 ljeta da zeznemo stvar, narode), vidimo našeg Klarka Kenta kako se žesti na izvesne napredne organizme zajedničkog imena „Biomeh VII” oko jedne ključne stvari: uništavanje Gotama. Ono što počinje kao razmirica između Bena Boksera, predstavnica Biomehova, i ostarelog Supermena povodom degotamizacije (Supermen želi da prezervira rodni grad svog pokojnog prijatelja, Ben Bokser da ga očisti jer je infestiran mutantima i prepun nasilja), postaje vrtoglava lomljava koja sadrži decu-vojnike, klonirane ljiljak-ljude, pištolje veličine sedam Tiriona Lanistera i – ne, ne zezam vas! – Naciste.
Svakako treba pojasniti ove koncepte. Pisac ovog serijala je bio – nažalost pokojni – Tom Vič, inače ispraksovani scenarista sa impozantnim rezimeom (Dark Empire i Tales of the Jedi su njegov najpoznatiji uradak na polju Star Wars stripova, recimo), i premda je znao da sastavi neke od najepskijih priča, neretko se bacao i u pokoji eksperiment (The Light and Darkness War je tu idealan primer – prvenstveno zato što su ostali primeri mahom indie stripovi koji nisu baš prijemčivi prosečnim čitaocima). Kamandi: At Earth’s End (kao i, naravno, tema ovog teksta) tu su negde na sredini; dovoljno su eksperimentalni da se vidi njegov spisateljski pečat, ali opet dovoljno u cajtgajstu da prolaze kao onovremene DC priče.
Šta pod time mislim? Pa, ponoviću da je strip izašao 1995. godine. To je bezmalo godinu dana nakon što je indie strip Vrana dobio svoju izvanrednu filmsku adaptaciju sa pokojnim Brendonom Lijem u glavnoj ulozi, a čak godinu dana pre nego što će Supermen: animirana serija iz ispraksovanih ruku Brusa Tima i Pola Dinija da dođe na male ekrane. Da, tada su adaptacije stripova bile jedno tri lestvice više od samih kadriranih dela po pitanju kvaliteta. Nije bilo superherojskog stripa gde nisu iskakali mišići, gde muškarci nisu imali ponosne tarzanke na glavama, a devojke bujne lokne preko bujnijih grudi, gde svaki odevni predmet nije imao po torbicu, a svako vatreno oružje po pedeset potpuno nepraktičnih dodataka. Samo u ovom stripu Supermen tegli pištoljčinu koja bi, u manjim državama, bila klasifikovana kao tenk.
Da skratim sve ovo odozgo – operativna ideja je bila „što brutalnije, to popularnije”. Tom Vič se samo prilagodio obrascu i dao nam je priču koja je, premda plitka i neretko kontradiktorna, izuzetno zabavna. Naime, ovde Supermen vodi svoj poslednji rat protiv sila zla, a sve to u sećanje na drugog palog junaka čije se nasleđe ovde zloupotrebljava i oskrnavljuje od strane najgorih mogućih ljudi. Ima mnogo zlatnih trenutaka u ovom stripu – jedan krasi naslov teksta – a ako vam treba nešto sa mnogo akcije, a bez mnogo pameti, definitivno preporučujem ovo.
Svakako crtež prati ludilo priče. Crtač stripa At Earth’s End je Frenk Gomez, autor čija je glavnina radova upravo uokvirena u deceniji devedesetih. Najčešće je radio na Betmenu i Lobou, ali se povremeno davao i u neke druge projekte. Generalno, kad sagledate njegov rad, vidite tipične tropove ove dekade. Supermen, Biomehovi, klonovi Betmena – svi oni izgledaju kao Kralj Jetre ili Dvejn „The Rock” Džonson, odnosno, svi su krcati steroidima i iregularnih proporcija. Naravno, treba naglasiti da je, za razliku od drugih superherojština devedesetih, ovde taj nivo mišića ipak sveden na neki pristojni, jelte, minimum. Likovi dece, na primer, nisu toliko ekstremni.
Primetili ste koliko sam zapravo malo pričao o samoj priči. To je zato što je, u biti, i nema – Supermen hoće da zaštiti Gotam, naleti na klonove Betmena, naleti na decu, naleti na Naciste, pištoljetine, borba, smrt. Ponavljam – ovo nije previše komplikovano delo. Mlako je i ne treba ga preduboko analizirati.
Ali ga treba pročitati. Iako je Superman: At Earth’s End neretko predmet sprdnje prepotentnih strip kritičara (znaju oni ko su), i dalje je dovoljno zabavan da održi pažnju i da zainteresuje čitaoca. Malo je teže da se nabavi, pošto nije iznova štampan otkako je izašao, ali nije nemoguće iskopati koji polovni primerak na internetu. Prema tome, savetujem vas da ne trošite vreme, već da pročitate At Earth’s End i vidite kako izgleda kada vas mišićavi čiča izroštilja sa jedno 7957 metaka u sekundi.
mart, 2024.
