piše: Ivana Pavićević
Nemo: „Kada sam bio klinac, učiteljica me je pitala koje su to tri stvari koje bih sačuvao iz svoje kuće da gori. Odgovorio sam: moju knjigu za crtanje, moj AC/DC album, i moju mačku, Gruča. Nisam ni spomenuo svoje roditelje, ni sestru. Naravno, većina druge dece jeste. Da li me to čini lošom osobom? Mačke umiru. Muzika bledi. Ali umetnost je večna.”
Pisac Ben Hopkins, po ideji režisera Vasilisa Kacupisa, filmom Iznutra jasno aludira publici tačno šta ovaj film predstavlja od svoje prve scene. Naracija Vilijema Defoa pripoveda bajku iz detinjstva izvučenu iz dubine sećanja. On intonira „Umetnost je večna”. Defo tumači lik Nema. On je neostvareni umetnik od pedesetak godina koji se u nekom trenutku okrenuo krađi umetničkih dela. Lopov sa dušom umetnika. Iznutra je priča o ljudskoj želji da stvara umetnost kao instinktu preživljavanja.
Nemo, vrhunski lopov umetnina, zarobljen je u njujorškom penthausu nakon što njegova pljačka ne prođe kako je planirano. Sigurnosni sistem stana se pokvario pre nego što on izađe sa plenom, zatvarajući svaki izlaz nelomljivim staklom i debelim metalnim bravama. Vrata kroz koja je ušao su zapečaćena i pokrivena neprobojnim čeličnim limom. Prozori ne mogu da se razbiju. Svetlarnik na plafonu je toliko visoko da je nedostižan. Nemo je osuđen na izazovan boravak u betonskom kavezu. Zatvoren unutra sa samo neprocenjivim umetničkim delima, on mora da upotrebi svu svoju lukavost i domišljatost da bi preživeo. A pošto je stan više lična galerija nego životni prostor, sam, zarobljen i bez sredstava za komunikaciju sa spoljašnošću, on mora da smisli kako da preživi dovoljno dugo da bi uspeo da pobegne, samo sa dostupnom umetnošću.
Njujorški penthaus će brzo postati Nemov lični pakao danima, nedeljama, mesecima. Napušten, u atmosferi sličnoj bezdušnosti Titanika, sam u neprijateljskom prostoru koji ne može da zadovolji njegove osnovne potrebe kao što je hrana (frižider je skoro prazan), voda je isključena, a dodirni panel za kontrolu temperature Nemo je na početku pokvario i sada klima naglo varira između 40 i 6 stepeni, utičući na to da se u jednom minutu znoji, a u sledećem drhti. Iznutra pretvara Nema u manifestaciju ljudske izdržljivosti dok nadmašuje šanse i nastavlja da rasteže svoj život, dan po dan. Defoovo telo postaje centar bizarne umetničke ekspozicije filma kao krajnji prikaz onoga što ljudska volja može da postigne.
Reditelj Vasilis Kacupis koristi brojne ekstremne krupne planove svoje glumačke zvezde, i to ne samo njegovo lice i potiljak. Kacupis zloupotrebljava krupni plan kako bi prikazao detalje Nemove patnje i hrabrosti, dozvoljavajući gledaocima da posmatraju kapljice znoja koje teku niz glumčeva leđa ili usne kako pucaju zbog ekstremnih temperatura. Defo je životan u svakom obliku: kada se skine, njegova koščata ramena imaju strogoću poput hrama. Kada se znoji, svaka pora podseća na oprez. On pokreće svaki mišić i boru svog lica sa uznemirujućim efektom. Vilijem Defo je savršena glavna uloga za snalažljivu i impresivnu priču o preživljavanju pisca i reditelja Vasilisa Kacupisa, onu koja postepeno izmučenog protagonistu stavlja kroz cedilicu na nezamislive načine. Defo, glumac divlje nepredvidivosti i hipnotičke inteligencije, osećaja bezvremenosti, fizičkog i duhovnog magnetizma sa svojim nesvakidašnjim načinom starenja, pred našim očima kreira planinu umetničkog impulsa u fragmentiranom stanju. Dok Kacupisov egzibicionistički eksperiment razvlači bodljikavu psihološku neizvesnost, Defo je uvek taj koji očaravajuće prikazuje Iznutra kao da njegov život i umetnost zavise od toga. Njegova igra je istovremeno i primitivna i transcendentna.
I dok sa jedne strane imamo priču o neostvarenom umetniku lopovu, sa druge, preko odsutnog vlasnika penthausa, film govori o imućnim ljudima i o tome kako basnoslovno bogatstvo može da isključi bogate iz ostatka stvarnosti. Oni pokušavaju da dopune ovu prazninu puneći svoj životni prostor umetninama koje sakupljaju prašinu u praznim penthausima i služe samo kao indikatori statusa šupljeg stanja čovečanstva. Umetnost je blagodat ljudskog duha i stoga bi trebalo da bude jednosmerna karta za obogaćeni život. Umetnost može biti i neprocenjiva i bezvredna, ali ako služi samo u svrhu zadovoljstva ili, u najmanju ruku čistoj estetici, a ne duhovnom rastu, ona svakako gubi svoju vrednost. Ovaj film je i priča o svrsi umetnosti i njenom vlasništvu.
Da je Nemo umetnik znamo jer najmanje dva puta naracija ističe da je njegova knjiga za crtanje među njegovim najcenjenijim stvarima. I ubrzo, njegov odgovor na zatvorenost postaje samo umetničko delo, ono čije ga stvaranje dovodi u poluferalno stanje. Umetnost koja je nekada negovala Nemovu dušu ubrzo postaje opipljiva egzistencija: alati, ložišta, toaletni papir. Njegove ruke bivaju ranjavane i od drveta i od platna, komadajući umetnine za praktičnu prenamenu, podjednako romantično koliko i metaforično. Gledamo kako krv curi kroz kožu, a izmet prolazi kroz mermer, lepotu i ružnoću telesnog preobražaja dok ludilo uljuljkava Nema u trenutku kad mokri i plače u svoju ljubav ka umetnosti. On se na kraju pretvara u neku vrstu neandertalca ili šamana, šarajući po zidovima, stvarajući čudne oltare i strukture, razvijajući gotovo religiozni žar u svojoj izolaciji. On i dalje pronalazi vremena da crta stvari i ljude koje vidi kroz prozore i kamere, koristeći olovku i papir da obradi svoju potrebu za ljudskom naklonošću. Pretvara plodove svog rada u komade oltara i pronalazi lakoću kroz rituale koji imaju smisla samo kao produženja njegovog unutrašnjeg univerzuma.
Ukratko, dok Nemo uništava hladna i statična umetnička dela koja nalazi u stanu, on takođe stvara umetnost kao produžetak svog uma. Sve vreme dok uništava bezdušnu umetnost, nameštaj i skulpture, konstruiše visoku, grubu strukturu u sredini jedne od prostorija. Skulptura nije napravljena sa ciljem da stvori umetnost (umetnost radi umetnosti), već za razliku od mnogih umetničkih dela, ova skulptura je dizajnirana sa svrhom na umu. Ta svrha je da Nemu omogući da dopre do svetlarnika koji će mu poslužiti kao put ka slobodi i spasenju, kao i da dodatno simbolizuje ono za šta je umetnost sposobna kada sinerguje sa inspirativnom snagom kreativne ljudske duše, koju Nemo neskriveno gaji. Jedna od prvih i najočiglednijih istina o umetnosti jeste njena neodvojivost od pojma eskapizma dok istovremeno odražava onu stvarnost od koje želimo da se odmorimo.
Ovaj sporo gorući rat iscrpljivanja funkcioniše prilično dobro. To je zapanjujuće čudnjikav psihološki triler. Ali bila bi greška sažeti film u jednu notu, jer Iznutra je, pre svega, film o unutrašnjoj vezi između umetnosti i ljudske želje da postoji izvan granica vremena. To je socio-politički i statusni komentar, koncept o izolaciji, o ljudskoj prirodi i opstanku gde i leži njegova vrednost kao komentar odnosa umetnosti prema opstanku. Predstavlja načine kojim umetnost može da nas održi, iako može da podstakne osećanja kojima se radije ne bismo bavili, i pre svega nas uvlači u haos procesa stvaranja umetnosti. Za neke je to stvaranje prinuda, skoro bekstvo iz zatvora uma, način da se shvati entropija ljudske psihe. Naslov filma Iznutra se sigurno ne odnosi samo na borbu za život iznutra u stanu, već iznutra u umetnosti i umetniku. Sjedinjujući ove dve neodvojive sile, krajnji zaključak je da je umetnost život.
jun, 2023.
