Depresivan, mračan, nasilan, uznemirujuć, beznadežan – ko bi takav film uopšte želeo da gleda? Subjektivni utisak o kvalitetu filma Devojka od milion dolara zavisi od toga da li je gledalac pozitivista, koji u životu jasnije vidi svu njegovu lepotu, ili realista, koji veruje da se život sastoji i od gorkog i od slatkog (jer ne možeš uživati u slatkom ako nisi probao gorko). Ipak, objektivno, kvalitet ovog filma se nikako ne može osporiti. U današnje doba filmovi se najčešće snimaju sa što više efekata i u cilju senzacionalizma. Ovaj film je o troje ljudi koji, okrenuti jedni ka drugima, nadilaze same sebe. Priča o ljubavi, nadi i porodici. Ništa više. Ali zar to nije dovoljno?

Sportski filmovi su svakako, i za one koji samo uživaju u filmu i za filmofile istančanog ukusa, jedan od najboljih žanrova koji nam, gledajući ih, daju snagu za borbu i u najtežim uslovima. Gledati dobru pobedničku utakmicu ili, u ovom slučaju, film čini nas jačim i samouverenijim, ali da li iko razmišlja o pozadini? Šta je sa cenom uspeha koja stoji iza te pobede? Da li smo svi svesni veličine ulaganja i žrtvi koje pobednik podnosi?

Dva bokserska filma ikad nagrađena Oskarom su Roki i upravo Devojka od milion dolara. Razlika između ova dva filma je u tome šta ko smatra pobedom. Devojka od milion dolara glorifikuje pobedu nad samim sobom pre nego nad protivnikom jer „ako postoji čarolija u boksu, onda je to čarolija reskiranja svega zbog sna koji samo ti vidiš.”

Ova sporo goreća drama, priča o najdubljim tajnama života i smrti, sa jasnim i jednostavnim likovima, ima izuzetan emotivni uticaj. Film je svakako i vizuelno mračan: mnogo tamnih senki, noćnih scena i oštrog svetla kao rezultat nam daje posebno prirodan doživljaj.

Režiju, produkciju i kompozicije u ovom filmu potpisuje Klint Istvud kome je ovo dvadeset peti film koji je režirao, pedeset sedmi u kome je glumio i dvadeset prvi koji je producirao, a za čiju režiju i najbolji film je dobio Oskara. Nagradu Oskar su takođe dobili i Hilari Svonk, za najbolju glumicu, a Morgan Frimen za epizodnu ulogu. Sa tolikim uspehom iza sebe Istvud se hrabro bavi uznemirujućim materijalima (kao i u Mističnoj reci) koji mu sigurno ne garantuju odobravanje publike. Smrtnost, moralne odluke, život sa greškama i šta učiniti sa svojim kratkim vremenom na svetu teme su koje njega interesuju i koje je obradio u filmu.

Istvud igra Frenka, ostarelog sarkastičnog trenera boksa i vlasnika teretane u koju dolazi Megi, koju igra Hilari Svonk. Svonk je sjajan izbor za ovu ulogu, a to je bilo jasno još posle njenog filma Dečaci ne plaču, za koji je takođe dobila nagradu Oskar. Frenk je ophrvan sumnjama, ide u crkvu svaki dan već dvadeset tri godine, a i sam pop bi najradije pobegao od njega, dok Megina odlučnost da se ne vrati između „Nigde i Doviđenja” i uspe u ispunjavanju svog sna bez ičije milostinje i usluga suprotstavlja ova dva lika. Kao rezultat dobijamo ženu koja je spremna sve da učini da bi uspela i čoveka koji za nju ne želi da učini ništa, odbijajući da je trenira, ali, naposletku, čini sve za nju. Jos jedan sjajan glumac u ovom filmu je Morgan Frimen koji je takođe i narator, kao i u filmu Bekstvo iz Šošenka u kome prati sudbinu drugog čoveka. U svetu filma postoji izreka: „Ako Bog ima glas, onda je to glas Morgana Frimena.”

Spajanjem ova tri glumca i ova tri lika dobili smo takav odraz istine kakav retko viđamo u filmovima. Niko od likova ne živi sa svojom biološkom porodicom, ali Istvud i Frimen u kombinaciji ostavljaju utisak ostarelog bračnog para, a Svonk njihove kćerke.

Humor u dijalogu, sporedna priča glumca Džeja Barušela, a zatim i glas Hilari Svonk i optimizam sa kojim igra u suprotnosti sa Istvudom i Frimenom drži film na ivici. Ali ivici sa koje padamo.

Megi je bokserka koja – uprkos svim šansama, godinama, polu, sredstvima, vere porodice u nju samu – uspeva i ispunjava svoj san tako što sa intenzivnom posvećenošću u kratkom roku postaje izuzetna bokserka koja nokautira redovno u prvoj rundi. I tu bi kao i svaki sportski film, u poslednjoj borbi trebalo da pobedi, ali ubrzo nastupa tragedija pojavom bokserke Bili, koja igra prljavo i ostavlja Megi paralisanu. Zanimljivo je da nismo mnogo viđali Bili u filmu, a sve što smo o njoj čuli je da je bivša prostitutka iz Bronksa. I tako to i bude. Sav trud, rad i dobre namere nam ruši neka „bivša prostitutka iz Bronksa” koju nismo ni videli ni čuli.

Reditelj ipak nije dozvolio da Megi ode bez borbe. Borila se za život pod svojim uslovima, a zatim sa smrću, takođe pod svojim uslovima. Videla je svet, čula ljude kako navijaju njeno ime, bila u časopisima i dobila je sve što je želela i što joj je bilo potrebno. A zatim je poželela da prekine život.

„Ljudi umiru svakodnevno – ribajući podove, perući sudove i znaš šta je njihova poslednja misao? Nikada nisam imao šansu. Megi je imala svoju šansu. I njena poslednja misao će biti – Mislim da sam dobro ovo odradila.”

Dakle, cena uspeha. Kao što sam pomenula na početku – da li će vam se ovaj film dopasti ili ne zavisi samo od vašeg odnosa prema životu, snovima i uspehu. Film nam ostavlja realno pitanje – da li mislite da je vredno umreti za svoje snove?

                                                                                                           piše: Ivana Pavićević Lazić

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.