Piše: Nevena Stajković
U junskom broju bavimo se projektom pesnikinje i prevoditeljke Valentine Bakti. Glavni rezultat projekta je izbor savremene makedonske poezije. Zbirku pesama pratiće portreti pesnika koje je zabeležeila Radmila Vankoska, kao i video-esej o Skoplju autora Đorđa Živadinovića Grgura, Mladena Teofilovića i Nede Živanović. Projekat su podržali Engaging Words, Goethe-Institut Skopje, a finansira ga Evopska unija.
U Kvaki 22 10. juna održaće se promocija ove knjige, kao i premijera video-eseja inspirisanog bavljenjem makedonskom poezijom. O ovom projektu, Skoplju, umetnosti i budućim poduhvatima pričali smo sa Đorđem Živadinovićem Grgurom, filmskim radnikom i rediteljem video-eseja.
Da li je makedonska poezija prepoznatljiva čitaocima u Srbiji?
Nedovoljno ili čak nimalo. Smatram da je divno što se poezija u poslednje vreme popularizuje i vraća kao vrlo važna i inspirativna forma literarne umetnosti, ali ne samo to. Svedoci smo da poezija dobija i sveže forme komunikacije s ljudima kroz razne vidove perfomartivnih aktivnosti, poput poetskih večeri Vazdabilo, ali i ostalih. Makedonski autori i autorke koje je Valentina prevodila u poslednje vreme nam omogućavaju da se, pored uživanja u fantastičnim stihovima, jugoslovenski prostor rekonektuje i na tom nivou i mislim da će ovom zbirkom domaća čitalačka publika dobiti vrlo vredno štivo koje pomera.
Možeš li da izdvojiš omiljenog pesnika i/ili pesnikinju koje si kroz ovaj projekat otkrio?
Uh, to je zaista teško i pomalo trik pitanje. Ali kako smo, čitajući, imali dosta izazovan zadatak da izaberemo stihove i poetske slike od kojih smo kolažirali tekst za naš vizuelni projekat, neka bude da su to oni čije smo stihove uvrstili u taj poetski tekst koji ćete imati prilike da čujete dok budete gledali naš kratki film.
Šta si želeo da prikažeš kao reditelj video-eseja koji je snimljen u okviru ovog projekta?
Dok sam čitao pesme, razgovarao s Valentinom, s kojom se družim, ali i stvaram već neko vreme, ali i obilazio Skoplje, shvatio sam koliko su univerzalne teme koje nas se svih tiču, a koje intenzivno provejavaju kroz rad umetnika koje ćete imati priliku da čitate kad knjiga izađe iz štampe. Takođe, ta atmosfera savremenih bivših jugoslovenskih prestonica koje preživaljavaju i zadržavaju duh živosti i prkosa, uprkos raznim nasilničkim uticajima nepromišljene džentrifikacije i bezbrige, jeste nešto što dolazi iz nas koji živimo ovde – iz humane topline, suštinske radosti susreta i dobre namere. I iskrene volje za razmenom. To su ljubav i svi njeni gradivni elementi, lakoća, osmeh i dodir, ali i melanholija, nemiri i prepreke, voda, i kamen, vetar, i utočište, kao i sve ostalo što se nalazi u ljudima i oko njih, između nas. Iza ovog, ne tako šarenog i veselog video-rada leži ipak nada u sunčanija jutra, u buđenje, i vera da smo ipak pismeni ljudi koji su sposobni da ispričaju neke nove priče koje će počinjati velikim slovima. Na kraju krajeva, naš esej poručuje da je ranjivost dar, smrt nestabilna, a svet žedan reči koje nisu samo ono što se napiše ili verbalizuje, reči su i u slikama, i u očima. Reči su u nama i treba da ih pažljivo mislimo.
Koja ti je omiljena lokacija u Skoplju?
Meni je Skoplje postalo prelepo kroz ovaj rad, doživeo sam različite impresije koje su učinile da vidim lepotu i tamo gde je objektivno nema. Ta socijalistička arhitektura, masivnost i monumentalnost na gotovo svakom koraku, a potom i čistine, ne ostavljaju ravnodušnim. Ako bih ipak morao da izaberem, mozda bi to bila lokacija GTC-a ili mnoge tačke uz reku i oko nje, koja je srce grada, odakle i imamo najviše materijala u radu.
Jedan si od prepoznatljivijih mladih umetnika, reci nam koliko je umetnost u današnje vreme prevrtljiva?
Ne znam odgovor na ovo pitanje, jer umetnost nije lako saglediva. S druge strane, prevrtljivost razumem kao termin s ne tako pozitivnom konotacijom, a smatram da je umetnost nešto kranje pozitivno, kad je iskreno, angažovano, inteligentno, kad je istinito, pravo. Tako da mislim da svaka kvalitetna umetnost treba da bude i uznemirujuća, provokativna i snažna. Bar pomalo ili u nekim segmentima. I subverzivna, naravno. A savremena umetnost je zaista široko polje u kom ima svačega. Na koncu, uvrežena je i premisa da je umetnost ponajviše stvar ukusa, a o ukusima može i treba mnogo i duboko da se raspravlja.
Pozorište je tu da postavi pitanje, a poezija?
Da ponudi niz asocijacija i mogućih puteva.
Reci nam nešto više o knjizi koju pripremaš sa Valentinom Bakti? Kada možemo da očekujemo knjigu?
Nas dvoje smo gotovo spontano počeli prošlog aprila da razmenjujemo pisma-pesme, prvo u kraćim formama na drustvenim mrežama, a potom i mejlovima, bez ikakvog pravca i cilja, prosto smo se rasterećeno dopisivali. U međuvremenu, nakupilo se mnoštvo materijala koji su nas inspirisali na proširenje druženja kroz rad na kolažima, potom i na sabiranje i selekciju naših pisama. To je rezultiralo nečim zbilja drugačijim, zbirkom koju smo priredili i sada smo u pregovorima oko objavljivanja. Verujem da ćemo uskoro imati više informacija o tome. Siguran sam jedino da je naša prepiska iznimno autentično iskustvo koje će možda biti zanimljivo štivo za čitanje.
Šta se igra u Parizu, a šta u Atini?
U Atini sam učestvovao u performansu Ivane Ivković Monument: The School of Athens, s kojom se družim i radim već neko vreme. Njena umetnost je vrlo izazovna, hrabra i inspirativna, i počastvovan sam što mogu da se smatram njenim bliskom drugom i saradnikom. Preporučujem svima da istraže njen rad na drustvenim mrežama i internetu. A u Parizu ćemo ovog meseca izvesti predstavu Udarna vest Minje Bogavac i Marka Grubića, koja govori o medijima i strahu, o mehanizmima i alatima kojima se mediji služe kako bi manipulisali narodom i održavali nas u zavisničkom, poslušnom i zastrašenom modusu preživljavanja. Naša publika ovu predstavu može pogledati 22. maja u Reflekor teatru, na secni Dorćol Platza.
Jun, 2023.
