„Dnevnik mašinovođe”, foto: Printscreen/ YouTube/ Art Vista

Ako je verovati novinama, možete naći ovaj film u bioskopima širom sveta, ali svakako ga najpre potražite kod vašeg najbližeg kinooperatera       

Jesen 1999. godine – učenici jednog trećeg razreda škole na Karaburmi se vraćaju u školske klupe ne bi li naučili tablicu množenja, odnos prirode i društva, pravilno penjanje uz konopac, ali sećanja na dojučerašnje bombardovanje su još uvek sveža. Ne bi li ih oraspoložio, učitelj Neša je odlučio da časti svoje odeljenje jednim odlaskom u bioskop i kao šlag na tortu, deca biraju film. Na kraju smo izglasali Belo odelo Lazara Ristovskog. Učitelj Neša je održao reč i odveo nas u tadašnji Balkan, nemajući blagu predstavu o kakvom filmu je reč.

Apsurdna crna komedija na šinama – gde se na majčinu sahranu ide u belom odelu, Dragan Nikolić igra makroa obučenog poput Majkl Džeksona i gde su svi glavni likovi, shodno crnini domaće kinematografije, na kraju mrtvi. Čisto da ponovim, imali smo devet godina kada smo uz sve to videli da Karmen nije „original plavuša”. Kada malo bolje razmislim, možda je učitelj Neša ipak znao na šta nas vodi i upišavao se od smeha na naše rekacije iz zadnjeg reda, da ne spominjemo ostatak publike koja je verovatno u neverici posmatrala dvadeset i troje devetogodišnjaka kako otvorenih vilica buljimo u platno.

Na ovu bizarnu scenu  sam potpuno zaboravio sve dok pre neki dan nisam opet video mog junaka iz detinjstva, Lazara Ristovskog, kako opet jaše domaće pruge. Kvalitet je možda malko opao, ali bizarnost je svakako tu.

Dnevnik mašinovođe je film koji se bavi (zamislite!) životom jednog mašinovođe Ilije (Lazar Ristovski). I kao svaki dnevnik tj. život, ima svoje uzbudljive momente kao i neke dosadne, na trenutke je smešno, a u drugima, pak, tužno, nekad grotesno, a nekad… Premisa je svakako i više nego zanimljiva. Svaki mašinovođa za svog radnog veka ubije između dvadeset i trideset osoba, u zavisnosti od (ne)sreće. Ove nevine ubice ne odgovaraju pred sudom jer čak i pri najbržem kočenju pri prosečnoj brzini, voz neće stati još oko sedamsto metara. Film prati  Iliju, neslavnog rekordera Srbije po broju „gaženja”, koji usvaja Simu (Petar Korać) i time otpočinje novo poglavlje u svom dnevniku. Sima, kao i svako dete, ne sluša šta mu otac govori, već se ugleda na njega, da budem precizniji, oglušava se o zabrane Ilije da postane mašinovođa, već želi da ide prugom svojih predaka.

No, Ilija nije zatvoreni patrijahalni otac samo zbog svog rekorda. Njemu je i žena poginula – pregazio ju je voz. Sin njegovih najboljih prijatelja – pregazio ga je voz. Čak i jednog drugog mašinovođu – pogodite šta. Ovaj element crne ironije je suvišan, skoro nakaradan i loše odrađen. I upravo na ovom primeru možemo videti sliku celog filma, koji se klacka izmedju potencijalno maestralne psihološke drame s jedne strane, dok na drugoj strani čuči neuspeli pokušaj crne komedije. Ovaj disbalans se može videti i u ulogama.

„Dnevnik mašinovođe”, foto: Printscreen/ YouTube/ Art Vista

Mnoštvo malih sporednih uloga tj. likova koji se pojavljuju samo u sceni ili dve, ali sveukupno pokrivaju ne mali deo platna, su velika mana ovog filma. Svaki od njih je urađen poput karikature, nebitno da li su karikature dobrih ili loših osoba. Ljudi iz inostranstva su hladni, psiholozi su feminizirani i ne znaju ništa o pravom životu, medicinske setre su prelepi anđeli, loši likovi tj. lik, je predstavljen kao peti odbačeni brat braće Dalton, a prostituke su mlade, lepe devojke sa srcem od zlata. Ovaj vid „crtanih likova” u igranim filmovima je čest element domaće kinematografije – zašto su onda ovde epizodne uloge toliko gore nego u drugim ostvarenjima sa ovih prostora? Zato što odskaču od natprosečno dobrih, realnih glavnih uloga. Kao da je Miloš Radović (reditelj i scenarista) snimio dva filma – jedan glavni gde su likovi dobro napisani i još bolje odglumljeni, a onda da bi se lakše zaokružila priča i dostigla željena minutaža, snimljen je drugi film sa likovima koji imaju manje dimenzija nego u reklamama za mts i onda su ta dva spojena heftalicom. Na kraju smo dobili nekakvu negativnu simbiozu, gde je konačni rezlutat manji od zbira pojedinačnih delova.

No, vratimo se sad na ono dobro u filmu, a to su svakako glavne uloge. Mirjana Karanović je savršeno odglumila Jagodu, siromašnu ženu koja se pod stare dane ne samo bori, nego se i usuđuje da sanja. Jasna Đuričić i Mladen Nelević realno predstavljaju bračni par koji nastavlja da živi posle sinovljeve smrti, jer živeti se mora. Petar Korać, u svojoj prvoj ulozi, odlično nam dočarava jednu od poenti ovog filma – kako jedan sin koji se ugleda na oca po pitanju zrelosti može tom istom ocu biti uzor po pitanju otvorenosti.

I sam crem de la crem – Lazar Ristovski. I pored par, po meni nepotrebnih komičnih momenata, usuđujem se da kažem da u ovom mašinovođi ima i nečeg Hamletovskog. Ima momenata kad stvarno ne znate da li je lud, da li je prosto odustao od normalnog života, da li se pravi ili možda namerno ludi da bi pobegao od ludila stvarnosti. Lik Ilije može stajati rame uz rame sa najboljim ulogama Ristovskog kao što su Crni iz Podzemlja, Topić u Granici i Pavle Dobrenov iz Portret Ilije Pevca. Kao što sam već rekao, dobro napisani glavni likovi i još bolje odglumljeni.

Sve u svemu, nikako ne mogu reći da je Dnevnik mašinovođe loš film, naprotiv – film je više nego dobar, samo žalim što nije odličan, a tako lako je mogao biti i više nego vredan Oskara, sve i kad ga ne bi dobio.

Filmski dodatak

Svakog meseca mali deo svoje pozorišne rubrike odvajao sam da podelim sa vama web stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.

No, ovaj put ću napraviti izuzetak, jer ne vidim bolji priliku od ove da sa vama podelim jedan od prvih filmova napravljenih za zabavu sirokih narodnih masa, kao i prvi vestern ikada. Uživajte!

piše: Igor Belopavlović

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.