piše: Sanja Gligorić
O svom romanu Normalni ljudi, objavljenom 2018. godine, Sali Runi izjavila je sledeće: „U njemu se prikazuju razlike koje se uočavaju između toga kakvi su likovi u biti, i toga kakvim se predstavljaju drugima”. Ovaj vid tumačenja može umnogome pospešiti recepciju dela koje teži da pronikne u srž odnosa između Konela i Merijen, ali mu taj podvig neprestano izmiče, čime se potvrđuje kompleksnost koja prati uspostavljanje romantičnih, ali i prijateljskih odnosa, između dvoje ljudi.
Runi smešta roman nakon talasa svetske ekonomske krize, koji je pogodio Irsku 2008. godine. Najpre pratimo odrastanje Konela i Merijen u istom gradiću u Irskoj, gde se i upoznaju. Konelova majka je rano zatrudnela i nije imala priliku da se obrazuje, te je zaposlena u kući u kojoj Merijen živi sa majkom i bratom. Konel i Merijen takođe pohađaju istu srednju školu, a upravo u tom mestu u romanu nam se na trenutak čini da Runi preti opasnost da nam ponudi poduhvat koji smo videli isuviše puta u neuspelim delima, puki opis života stereotipnih likova, bez ikakvog razvoja: Konela kao uspešnog i popularnog sportiste, i Merijen kao povučene, od društva odbačene devojke, koju karakterišu izvanredna postignuća u školi. Međutim, kako roman odmiče, shvatamo da se to neće dogoditi, i da ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda, što takođe jeste veoma važna tehnika u ovom romanu. Oba lika krasi lepeza pozicija koje zauzimaju, kako sami sa sobom, tako i u odnosima koje grade sa drugim likovima. Te tako saznajemo i turobnu porodičnu priču koja je oblikovala mnoge segmente Merijenine ličnosti, kao i plejadu istančanih osećanja i misli koje ih karakterišu kroz život.
Njihov ljubavni odnos u tajnosti otpočinje u srednjoj školi jer je Konel zabrinut za svoju reputaciju u sredini koja ih okružuje, a u čiji površni sistem vrednosti Merijen ne uspeva, ali i svesno odbija, da se uklopi. U isti mah postajemo svesni i klasnih razlika koje veoma nesvesno formiraju barijere u umovima likova. Sali Runi se izjašnjava kao marksista, ali je isto tako u mnogo navrata istakla da nikada ne bi na silu svoje likove smeštala u situacije koje za njih nisu prirodne u datom delu, te se uspeh upravo locira u istančanom spisateljskom senzibilitetu i uspelim detaljima kojima nam Runi prikazuje izvesne nelagodnosti između hladne, ali dobrostojeće porodice u kojoj odrasta Merijen, i doma koji je ispunjen ljubavlju, ali nije u toj meri finansijski osiguran, u kome odrasta Konel, a najzad i načina na koji oba lika gledaju na postojeće razlike između njihovih svetova.
Nakon što niz situacija dovede do njihovog raskida, Merijen prekida kontakt sa Konelom, ali se oboje upisuju na Triniti koledž u Dablinu, gde se ponovo i sreću nakon izvesnog vremena. Sada su se uloge zamenile – Merijen se, kao finansijski dobrostojeća pripadnica društva, u potpunosti uklopila u društvene okvire koje diktira ova faza života, dok Konel gotovo da nema prijatelja u Dablinu, pored cimera, koji mu izdaje sobu. Pošto mora da se izdržava dok studira, on takođe i radi, za razliku od Merijen. Primetno je i da sada Konel taj koji kao da svesno izmiče okvirima koje pred njega postavlja Triniti, baš kao što je Merijen to činila u srednjoj školi. Čak i nakon što ponovo postane deo njenog života, možemo primetiti da Konel ne pridaje mnogo značaja, pa čak i ne razume, mnoge verbalne izlete, kojima su skloni njeni prijatelji, takođe finansijski dobro pozicionirani, kao i ona. Uprkos drugačijem okruženju, sličan način razmišljanja i zajednički pogled na svet niti su koje ih neprekidno povezuju kroz život, čak i u mnogim situacijama kada se ne ponesu onako kako druga osoba zaslužuje, ili iznevere očekivanja drugog.
Može se tvrditi da najveći uspeh ovog dela leži u širokom opsegu tema kojima Runi uspešno balansira na samo nešto više od par stotina strana, te se suočavamo sa pitanjima poput nasilja u porodici, depresije koja nastaje nakon što neko ko nam je bio blizak počini samoubistvo, kao i na prvi pogled neprimetnih posledica stanja kojima smo izloženi kroz život, a koja oblikuju nebrojene dimenzije u našoj svesti, kao i način na koji se nosimo sa određenim situacijama.
Delo Normalni ljudi nastalo je u tradiciji savremenih romana koji teže da preispitaju mnoge teme o kojima se otvoreno ne govori, ali su zasigurno primetne u mnogim obrascima ponašanja koji karakterišu živote mladih u 21. veku. Čitanje ovog značajnog romana neće pružiti konačne odgovore, a dobra književnost nikada i ne teži tom neostvarivom cilju; otvoriće plejadu pitanja na koja svako za sebe mora pronaći odgovor u životu.
jun 2020.
