Jesen je doba kada svi ljubitelji književnog stvaralaštva iščekuju objavu dobitnika Nobelove nagrade za književnost. Ove godine je dodeljena Kazuu Išiguru čime je krunisana autorova višegodišnja dobro utabana staza na britanskoj i svetskoj literarnoj sceni. Išiguro je rođen u Japanu i živi u Engleskoj od pete godine. Nijanse preplitanja spomenutih kultura mogu se primetiti u različitim romanima u zavisnosti od lokacije i karakterizacije protagonista.

Ne daj mi nikada da odem (2005) je možda Išigurov najupečatljiviji roman jer istinski reflektuje uspešnost njegovog poduhvata da izgradi delo zasnovano na različitim slojevima koji paralelno teku da bi se ispreplitali u trenutku surovog otkrovenja. Površinski sloj je predstavljen u ruhu romana o odrastanju troje protagonista koji preispituje njihove odnose, kako u domenu prijateljstva, tako i u domenu ljubavi. Keti, Tomi i Rut su se u detinjstvu upoznali u privatnoj školi koju su pohađali negde u Engleskoj. Ovom površinskom planu o ljubavnom trouglu se suprotstavlja dublji i složeniji sloj u čijoj je srži smeštena ideja o tome da su ljudi iskonski povezani sa prirodom koja ih okružuje, kao i da su njen neizostavni deo, te da im se ni u kakvom slučaju ne može oduzeti pravo na emocije i sopstveno telo. Da bi se dosegao ovaj značenjski nivo, čitaoci moraju da se upoznaju sa iznenađujućim zapletom neophodnim da bi Išiguro elaborirao sopstvenu viziju budućnosti u kojoj su iskrena ljubav i umetnost jedina sredstva koja mogu da odgode ono što isprva deluje neizbežno i što se surovo suprotstavlja humanosti i ljudskom životu.

foto: Delfi.rs

Čak i nakon spoznaje zapleta, teško je uočiti konkretnu nit koju Išiguro prati kada gradi ovo prozno delo. Uostalom, jedna od najistaknutijih odlika njegovog stvaralaštva leži upravo u činjenici da je uvek teško uočiti šta je tematika kojom se Išiguro zapravo bavi. Ovu viziju svog vrlog novog sveta, Išiguro smešta u kasni dvadeseti vek i locira je negde u Engleskoj. Međutim, ovo delo odudara od graničnika istorijske fikcije jer mnogi futuristički elementi genetskog inženjeringa koji su deo radnje romana zapravo nisu prisutni u stvarnom svetu poslednje decenije dvadesetog veka. Upravo ovi elementi imaju distopijske prizvuke i oni se razjašnjavaju tek nakon podrobnijeg upoznavanja sa istinom o likovima i tome šta ih očekuje i ujedno nose eho naučne fantastike koji odzvanja kuloarima ovog romanesknog dela iako ne deluje da se roman kreće u tom smeru. A zapravo i nije iznenađujuće što se note distopije i naučne fantastike osećaju kao elementi koji blago odudaraju jer genetski inženjering nije Išigurov fokus, niti težište, već samo okolnost koju jako dobro uvezuje u opšti tok da bi došao do srži i poentirao da ne postoji sila koja ima pravo da raspolaže nečijim životom kako unutar granica fiktivnog sveta troje protagonista, tako i na širem životnom planu. Ljubav koju neguju likovi je sila bez premca suprotstavljena njihovoj sudbini i bilo kakvom vidu ukidanja smisla ljudskog postojanja i upravo se ovde krije jedno od žarišta nesalomivog duha ideje da svako biće ima pravo na individualnost i život.

Išiguro je pisac koji se čita onda kada smo spremni da pokrenemo neprekidan dijalog sami sa sobom, kao i sa sredinom sa čijim se načelima često ne slažemo i nisu nam razumljivi. Književnost može olakšati težinu spoznaje da se mnoga očekivanja ne podudaraju sa našim stanovištima i da se protive nitima koje nas čine ljudskim bićima jer nam stvara prostor u kome možemo hrabro i bezbedno preispitivati stvarnost koju nam okruženje kreira, a koja nije nužno ni najbolja ni najhumanija verzija.

piše: Sanja Gligorić

Leave a Reply

Your email address will not be published.