O najnovijem ostvarenju Tri lica je nemoguće pričati ukoliko niste upoznati sa pričom samog reditelja. Džafar Panahi je do 2006. snimio pet filmova koji su pokupili brojne nagrade širom sveta kao što su: Zlatni lav u Veneciji; nagrada u Kanu; Medvedi sa Berlinskog festivala itd. Od tih pet, zadnja tri filma su zabranjena u njegovom rodnom Iranu, prvenstveno jer se bave temom ženskih sloboda, tj. manjkom istih. Godine 2010. biva uhapšen i ubrzo osuđen na šest godina zatvora i dvadeset godina zabrane snimanja filmova zbog „zločina protiv državne bezbednosti i propagande protiv Islamske Republike”. Najverovatnije usled ogromnog pritiska, kako međunarodnog tako i unutrašnjeg, Džafara ubrzo puštaju na slobodu, ali mu ne dopuštaju da napusti zemlju i zabrana snimanja ostaje na snazi. Od tada je napravio još četiri filma. Svi su nelegalni i snimljeni na minimalnom budžetu, što bi rekao naš narod uz pomoć štapa i kanapa.

Poslednje takvo ostvarenje jeste Tri lica u kome glumica Behnaz Džafari, glumeći fiktivnu verziju sebe, dobija snimak nepoznate devojčice koja, naizgled, želi da se ubije, jer joj roditelji ne dozvoljavaju da pohađa glumačku akademiju u Teheranu. Glumica, uz pratnju svog prijatelja, reditelja Džafara Panahia, koji takođe glumi fiktivnu verziju sebe, odlazi u zabačeno selo kako bi pokušala da spase devojčicu od sebe, ali i od njenog patrijarhalnog okruženja.

Tri lica iz naslova su tri glumice u različitim životnim dobima, koja lako mogu biti i tri životna doba samog reditelja. Motiv više žena koje zapravo oslikavaju životni vek jedne iranske žene, Panahi je već koristio u svom, možda najboljem, ostvarenju Krug, iz 2000. godine, no vratimo se našim licima. Prvo lice je talentovana tinejdžerka sa snimka, koja se svakodnevno suočava sa nepravdom i glupošću njenog okruženja, koje smatra da ona jedino vredi za ulogu supruge i majke. Drugo lice je spomenuta Behnaz, poznata i voljena glumica, od nekih četrdeset godina. Ona, i pored svog oduševljenja koja izaziva među narodom, nailazi na žestoki otpor kada pokušava da nešto promeni u tom istom narodu, koji je toliko voli. Treće lice je ostarela i skoro zaboravljena glumica, sa kojom je zabranjeno pričati. Svojih pet minuta slave ona je doživela još pre Iranske revolucije iz ’79 i, mada se i dalje bavi umetnošću, to čini među svoja četiri zida. Izlovana od svoje publike, poput samog reditelja, čiji filmovi moraju biti prošvercovani preko granica, ne bismo li ih bar mi gledali, kada već ne mogu ljudi kojima su namenjeni. Ipak, ni mi, ni reditelj ne znamo šta nas sutra čeka, te poput Duha budućnosti iz Dikensonove Božićne priče, lice ostarele glumice ostaje skriveno do kraja filma.

Džafar se očigledno već izveštio i navikao na sva ograničenja gerilskog snimanja koje mu nameće zabarana snimanja. Koristeći samo par ručnih kamera, film dobija dozu dokumentarnog realizma. Kada uz takav format dodate glumce koji su ili fiktivne verzije sebe ili obični ljudi/amateri (čest slučaj u njegovim filmovima), nivo realizma dobija tolike razmere da se zapitate je li postojao unapred pripremljen scenario. Ali, nema amaterizma u njihovom performansu, jer ma šta se nama činilo, skoro ništa u Džafarovim filmovima nije slučajno, pa ni odabir glumaca amatera. Šta više, upravo koristeći tu vizuru realnosti, reditelj ostvaruje najpoetičnije momente Tri lica: od starih, seoskih vrata pravi prag između dva moguća načina života; od polumrtvog bika „sa zlatnim mošnicama”, konstruiše metaforu za celokupno društvo; a samo jednom belom maramom na kraju nam nagoveštava koliko su naši heroji bili uspešni u svojoj nameri.

U par navrata domaći gledaoci mogu ostati zbunjeni određenim dešavanjima ili ponašanjem likova (npr. baba koja spava u svom budućem grobu), što olako možemo pripisati našem nepoznavanju iranske kulture i njihovog načina života. No, verujem da su sve nejasnoće namerne i da reditelj njima pokazuje zbunjujuću realnost i kontradiktornost jednog malog, izolovanog sela. Tu je još i čitava jedna metafora sa putem do tog sela koja istovremeno oslikava inventivnost meštana i njihovu zatucanost. Neću vam je otkrivati, ali ako ni zbog čega drugog, samo zbog nje vredi odgledati Tri lica. Mada, kao u svim ostalim filmovima Džafara Panahia, tu ima mnogo, mnogo više.

piše: Igor Belopavlović

Leave a Reply

Your email address will not be published.