Ana Dajić, foto: Katarina Marković

Ana Dajić je etnolog-antropolog, a osnovne i master studije završila je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Njenu pozamašnu biografiju krase mnogobrojni projekti koji su od izuzetnog značaja za domen kulturnog života u Srbiji i regionu. Pored tih aktivnosti, Ana od 2014.godine vodi i uređuje muzičku radio emisiju Dirižabl, koja se može pratiti putem raznih internet platformi poput RadioAparata, KLFM-a ili Mixcloud-a. Ove godine emisija lakih i teških nota slavi treći rođendan. Kada bismo želeli da pronađemo slikovit pandan onome što Dirižabl zasigurno jeste za beogradski kulturni život, svakako bismo mogli da zavirimo u remek-delo Itala Kalvina pod nazivom Nevidiljivi gradovi i pronađemo tu istu energiju koju Dirižabl unosi u živote slušalaca, bilo to putem internet platformi ili DJ setova, koji na plesni podijum donose izvanredan muzički sadržaj. Kao što Kalvino svoje čitaoce vodi na jedno magično putovanje gradovima satkanim od uspomena, želja i snova, tako i muzička letelica kojom upravlja Ana Dajić sa sobom donosi širok spektar najrazličitijih hitova iz sveta muzike.

Za početak, najstarije od svih pitanja – kako si došla na ideju da pokreneš ovaj projekat?

Ideja o emisiji je nastala nekoliko meseci pre lansiranja Dirižabla u etar. U to vreme je moj drug Stefan Pejatović radio na NOFM radiju, i znajući kakav muzički ukus imam i koliko volim da ga delim sa drugima, pitao me je da pokrenem svoju emisiju. Ja sam, naravno, kao i za mnoge stvari u životu, bila sumnjičava i prvo odbijala, ali je on bio dovoljno uporan da me ubedi u suprotno. I tako sam, sa idejom da to budu samo plejliste, pristala. Počela sam potpuno stihijski i bez neke posebne strategije da povezujem pesme u liste, bez svesti o tome da to ipak može da preraste u nešto daleko ozbiljnije. I tako je u septembru 2014. godine otpočeo let Dirižablom.

Dirižabl

Kada si se zainteresovala za radio?

Možda zvuči kao kliše, ali radio sam zaista zavolela još kao veoma mala; dobro se sećam – na prve samostalno „naštelovane” taktove pesme Young at Heart. U mojoj kući se radio oduvek slušao i volela sam da ga istražujem. U međuvremenu, stvorila sam naviku da umesto kucanja poruka snimim to što želim da kažem preko WhatsApp rekordera i pošaljem onom sa kim komuniciram. Pošto umem dobro da imitiram glasove i da se igram sa intonacijom, stalno su mi govorili da sam za radio. Nikad to, naravno, nisam shvatila ozbiljno jer nikad nije bilo ni plana da se time bavim. Do nedavno.

Dirižabl je nastao 2014. godine. Iz današnje perspektive šta se sve promenilo u prvobitnom konceptu i početnoj zamisli?

To su u početku bili vrlo traljavi pokušaji snimanja sa lošijom opremom i sa dosta treme i stidljivosti. Onda je počelo stalno pomeranje nekih mojih granica. A pošto je promena jedina konstanta, tu se pojavila i ideja intervjua tj. gostovanja. Ta forma mi je oduvek bila interesantna i počela sam da dovodim različite goste i bendove, što i danas radim. Videćemo u kom pravcu će teći dalja promena.

Kako si došla na ideju da organizovanjem DJ setova lake i teške note preneseš i na plesni podijum?

Puštanje muzike je, u mom slučaju, krenulo nekoliko godina pre nego što je nastao Dirižabl. Tada sam „nastupala” pod imenom i prezimenom, a Dirižabl DJ setovi su se učinili kao sledeći logičan korak. Tako sada, svakog drugog vikenda, plešemo na podijumu  posutom šljokicama.

Šta misliš o muzičkoj sceni u Srbiji i regionu?
Domaća muzika je nezasluženo u zapećku. Valjda još uvek istrajava taj neki neosnovani stereotip, ali čini mi se da on polako gubi na snazi. Mislim da svi ti divni, vredni, kreativni ljudi zaslužuju i treba da se čuju. Dirižabl je uvek tu da ih otkrije i podrži.

foto: Katarina Marković

Bogata lepeza muzičara koje si intervjuisala zasigurno je jedan od najvećih kvaliteta emisije. Možeš li nam reći nešto više o toj saradnji?
Mnogo toga dugujem tome što nemam problem da bilo kome priđem. Dešavalo se da ne poznajem ni jednog člana benda, pa da ipak vrlo lako dogovorim sve. S druge strane, scena je mala, svi se znaju, i lako je doći do željenih gostiju. Tom prilikom upoznaš puno sjajnih osoba koje ti ubrzo postanu neizmerno drage. Ta prisnost se valjda i oseti u razgovorima, ili se bar tome teži.

Kada bi mogla da intervjuišeš neku legendu iz sveta muzike za koga bi se odlučila i zbog čega?

Čvrsto verujem u to da niko nije nedodirljiv, ali i pored toga imam neke  posebne želje. Kad bih mogla da vratim vreme, to bi bio Dejvid Bouvi. Ali da budem realna, Vojislav Bubiša Simić. On je jedan od mojih heroja.

Da li možeš da izdvojiš neki ključan trenutak koji se odvio „iza kulisa”, a koji bi volela da podeliš sa svojim slušaocima?

Iza kulisa se dešava svašta i pravljenje emisije je, pre svega, jedan ozbiljan proces koji se odvija u najmanje deset koraka. Nekad postoje i prečice – ako radite uživo, a pošto ja još uvek za to nisam dovoljno hrabra, idem dužim putem. Takođe, radio sjajno podstiče maštu. Skicirate kako neko ko vam priča izgleda, šta voli da jede, kojim problemima se vraća posle, kakav je ambijent u kom radi, a ambijenti su razni – od poda sobe, morske obale, zadnjeg sedišta auta, do prepunog parka u centru grada.

Mnogi zauzimaju stav da je radio mrtav. Meni se čini da zapravo pronalazi nove načine da dopre do publike i to putem internet platformi (npr. Mixcloud). Kakvo je tvoje mišljenje o trenutnom stanju radija?

Kako kaže Đorđe Đurđević „radio je ozvučena knjiga života”. Ta priča o tome da je radio mrtav je za one koji se nikad zaista sa njim nisu ni povezali. Možda i za one koji nedovoljno istražuju. Internet je, na žalost ili na sreću, njegovo novo stanište. RadioAparat, na primer, okuplja na jednom mestu i početnike, ali i kultne glasove zbog kojih su mnoge generacije zavolele „ljude iz kutije” koji i sami sada postaju „ljudi sa oblaka (cloud-a)”. I što je najbolje, ima ih puno! Naravno da je san i želja da se oproba i ona „prava FM strana”, ali mislim da se radio danas baš lepo i udobno smestio u prostor koji pruža sijaset mogućnosti i, najvažnije, slobodu – da znaš da uvek možeš, ako ti se tako hoće, da okasniš, produžiš, skratiš, kažeš, preskočiš. Ja sam, nekako, još uvek vrlo disciplinovana.

Ana Dajić, foto: Katarina Marković

Koje radio emisije redovno pratiš i preporučuješ svojim slušaocima?

Spisak radio emisija koje pratim bi bio prilično dugačak, jer retko kad isključujem radio. Neprekidno talasam od Radio Beograda, KEXP-a, SOMA.FM-a, RadioAparata, do FIP-a, a nedavno sam otkrila i Radio Paradise.

Da li si gostovala na nekim tribinama u Srbiji i regionu koje su se bavile radiom?

Ana Martinoli me je krajem 2015. godine pozvala na tribinu Budućnost radija: radio na zahtev, radio na klik i tom prilikom je okupila mlade ljude različitih radio delatnosti – od voditelja, preko osnivača internet stanica, do onih koji tu temu istražuju i akademski. To je, ujedno, bila i godina kada je izgubljen Radio B92 i Studio B, onakav kakvog smo poznavali, i kada su počele da se dešavaju promene.

Šta bi poručila mladima koji bi voleli da se posvete svetu radija?

Jedan topli „The Smiths savet“:

Shyness is nice,
and shyness can stop you

From doing all the things in life

You’d like to

A šta bi volela da poručiš svojim slušaocima?

Da posećuju koncerte (domaćih bendova).

Poslednje pitanje koje postavljamo svim sagovornicima – da li možeš čitaocima KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Ugrubo: Fokner, Pekić, Hrabal, Plat, Remark, Uismans, Grozdana Olujić, i poezija Ognjenke Lakićević, Marka Tomaša i Maše Seničić. Od filmova mi estetika Kiešlovskog, Almodovara, Antonionija, Bergmana i Romera najviše prija. Izdvojila bih i predivne crteže Marije Strajnić, koje možete videti na veb-sajtu lovers.rs.

piše: Sanja Gligorić

Leave a Reply

Your email address will not be published.