Ivana Lukić je dobitinica ovogodišnje nagrade Politikinog zabavnika za najbolje delo namenjeno mladima. U pitanju je njena knjiga (Ne) pitaj me kako sam koja kroz kratke priče otkriva situacije, probleme i emocije koje proživljavaju tinejdžeri, a u kojima većina čitalaca može da se prepozna. Knjiga je nastala uglavnom iz iskustva rada sa mladima u XIV beogradskoj gimnaziji, gde Ivana radi kao profesor psihologije i školski psiholog.
U knjizi (Ne) pitaj me kako sam prikazani su neki tipični problemi sa kojima se susreću mladi u periodu adolescencije. Među njima ima situacija koje uglavnom svi prožive: nezadovoljstvo izgledom, ljubavni jadi… Međutim, govori se i o teškim porodičnim pričama i homoseksualnim temama. Koliko se o tome slobodno govori, i da li bi trebalo govoriti više kako bi se srušili tabui?
Mislim da se u principu ne govori dovoljno. Trebalo bi da celokupno društvo radi na tome. Od vrtića bi, na primer, trebalo govoriti o nasilju, prihvatanju sebe i zadovoljstvu sobom, prihvatanju drugih koji su različiti po bilo kojoj osnovi jer se tada formiraju neki osnovni stavovi. U našoj sredini se često ponavljaju fraze poput „nemoj to da pitaš” ili „ćuti i budi miran”, ne neguje se dovoljno postavljanje pitanja i vrednovanje različitosti, od muzike koja se sluša do seksualnog opredeljenja.
Kako na knjigu reaguju učenici, a kako roditelji?
Učenici uglavnom pozitivno. Svako izdvoji priču u kojoj se prepoznao i neku koja mu je omiljena. Jedna učenica mi je rekla: „Nisam znala da nas neko ovako dobro poznaje”, to mi je jako značilo kada sam čula. U školskoj biblioteci ne mogu da dođu na red da iznajme knjigu, stalno je na čitanju, iako se brzo čita (mogu da je pročitaju za vreme jednog časa). Što se tiče roditelja, još uvek nisam dobila nikakve komentare. Trebalo je da imamo promociju i da dodju učenici jedne beogradske srednje škole, međutim, kada su pročitali knjigu, otkazali su uz objašnjenje da ne mogu da preporuče takvu knjigu deci jer ne znaju kako bi na nju reagovali roditelji.
Da li je kod tinejdžera jača želja da se bude isti ili da se bude drugačiji?
Obe želje mogu biti veoma jake i u sukobu, tj. tinejdžer ne može lako da odluči da li biti svoj ili se prilagoditi društvu, a u svakom slučaju želi da bude prihvaćen. Otkrivanje, pronalaženje sebe, svog mesta u ovom svetu i usklađivanje sebe kao ličnosti je nešto kroz šta se prolazi tokom odrastanja. Generalno, u svakoj generaciji postoje deca koja se na prvi pogled ističu izgledom i muzikom koju slušaju – neko je metalac, neko darker, neko sluša rep, toga bude u svakom odeljenju, ali veći deo se trudi da bude sličan i da ne „štrči”.
Kada ste otkrili spisateljski dar i kako se snalazite u ulozi pisca?
Ranije sam pisala članke za časopise, poput Nacionalne geografije junior, Tik Tak, i ponekad kratke priče, koautor sam i knjige Odeljenski starešina (Kreativni centar), ali nisam smatrala da umem nešto posebno lepo da pišem. Jednog dana sam shvatila da saveti koje dajem učenicima mogu da se pretvore u pisanu formu i razmislila šta je to što oni vole i tako je nastala knjiga Igra odrastanja (Kreativni centar), koja je osvojila nagradu Neven prošle godine, za popularizaciju nauke. Ta knjiga je osmišljena kao video igra u kojoj postoje različiti nivoi, svaki nivo obrađuje neki deo života tinejdžera (fizički izgled, zadovoljstvo sobom, odnos sa roditeljima, društvom, planiranje obaveza…), osvajaju se dodatni poeni… Nju sam pisala prilično dugo, nekoliko godina, u zavisnosti od inspiracije i slobodnog vremena.
Ipak bih rekla da Vi imate dara za pisanje jer su neke priče tako napisane da se u samo par rečenica dese nagli preokreti, poput priče Bagovanje gde je prvi utisak da se mladić nalazi pred devojkom i tek na kraju se vidi da je u pitanju profesorka.
Da, neke priče deluju dvosmisleno sve do kraja. Priča Bagovanje je nastala iz ličnog iskustva, kada je jedan učenik odgovarao za ocenu na kraju školske godine. Takođe, neke priče su tako napisane da naslov ništa ne govori dok se ne pročita cela priča, i tek na kraju kada se vratite na njega, sve ima mnogo više smisla.
Na primer, takva je priča Kališ. Pošto se veliki broj parova u Beogradu „smuvao” na Kališu, to je na neki način univerzalna priča o vezi i raskidu u kojoj svi mogu da se prepoznaju.
Jeste, neke od napisanih priča mogu da se odnose na sve nas, ne samo na tinejdžere. Svako je nekada preživeo raskid i svakoga muče ljubavni problemi, samo je kod tinejdžera to još intenzivnije i dešava se po prvi put.
Koliko je knjiga bazirana na razgovorima koje ste vodili sa decom, a koliko ima Vaše lične interpretacije?
Ne mogu tačno da kažem ali dosta toga je napisano iz iskustva rada sa decom. Malo sam kombinovala, menjala, dopisivala… Svakako ima i nekih elemenata ličnog iskustva iz perioda kada sam ja bila tinejdžer, a u jednoj priči protagonista je moja drugarica kao odrasla osoba.
U većini priča provlači se dosada kao jedan od glavnih problema mladih. Šta biste savetovali ljudima, kako da se izbore sa dosadom?
Ne treba se prepustiti i dozvoliti da nas dosada potpuno obuzme već se treba i dalje truditi i tražiti stvari koje bi nas zainteresovale. Ljudi se nekada pronađu u potpuno neobičnim stvarima o kojima nisu ni razmisljali, niti su mogli da zamisle da bi ih to zainteresovalo, samo zato što nikada nisu dali sebi šansu da se u nečemu oprobaju. Odgovor na to koliko smo svi različiti može da bude priča Mravinjak. Tu su primeri stvari kojima se malo ljudi bavi, a koje mogu nekome biti veoma zabavne. Ako nam se dan svodi na kliktanje, lajkovanje i skrolovanje, ne dajemo sebi šansu da se izborimo sa dosadom.
U knjizi se dosta pominju razni oblici vršnjačkog nasilja. Da li je ono u porastu i šta mislite o tome?
Nasilja ima, pored fizičkog, često je zastupljeno i psihičko, verbalno i sajber nasilje. Mislim da je problem u tome što mi nismo ni svesni šta sve spade u nasilje, niko ne vidi ništa loše u tome što se neko proziva, svakodnevno, više puta na dan. Sajber nasilje je u porastu, pogotovu od kada su postali dostupni pametni telefoni uz pomoć kojih ste neprestano u kontaktu sa svima. Imali smo u školi, na časovima građanskog vaspitanja, predavanja u okviru projekta Klikni bezbedno, na kojima se govorilo o tome šta sve spada u nasilje na internetu, šta je dozvoljeno generalno, šta nije. Problem je u tome što kada vas neko fizički maltretira u školi to prestaje kada odete kući gde se osećate sigurno. Sa internetom je nemoguće skloniti se i velike su mogućnosti širenja informacija. Deca prilično olako shvataju internet i ne vode dovoljno računa o tome kako ga koriste.
Da li kod Vas kao školskog psihologa dolaze „siledžije” svojevoljno ili ih na to nateraju nastavnici i roditelji?
Ima i jednog i drugog. Češće je da dođu po preporuci nastavnika, ili da dođe roditelj koji kaže: „Ja ne znam šta ću više sa mojim detetom, ‘ajde Vi nešto smislite”, ali nekada dođu i sami. Ne prepoznaju se kao nasilnici, već dolaze zbog toga što oni sami imaju neki problem. Kada pričamo o nasilju, bitno je da shvatimo da pored nasilnika i žrtve, postoje posmatrači. Mi, kao posmatrači, imamo moć da nešto promenimo.
Priča Ispovest je najkraća priča u knjizi i svodi se na dve rečenice – neko nema veru u sebe i tu je tačka, kraj svega. Kako biste savetovali nekoga da radi na svom samopouzdanju?
Onaj ko ima problema sa samopouzdanjem trebalo bi da obraća pažnju na stvari koje radi dobro i u kojima je uspešan, da malo više pogleda šta to druge osobe vide u njemu, da ceni komplimente, da veruje u lepe stvari koje ostali kažu o njemu i da prihvati sebe i sa manama i vrlinama. To što smo na nekom polju neuspešni, ne znači da ćemo biti i na svim ostalim poljima, ne treba da generalizujemo neuspehe na sebe kao osobu. Ako nismo zadovoljni kako smo uradili neke stvari, to ne znači da u potpunosti ne valjamo, već da treba da sagledamo tu situaciju, naše ponašanje, i da naučimo da onda u sledećoj sličnoj situaciji promenimo način reagovanja i ponašanja. Nije uvek lako menjati se i raditi na sebi, ali nije ni lepo ni lako živeti u nezadovoljstvu i samosažaljevanju. Kada napravimo par koraka osetimo se bolje i to nam da snagu da nastavimo. Nije sramota ni otići kod psihologa i popričati, postoje mnoge tehnike kojima se može raditi na samopouzdanju. Takođe, važno je pozitivno razmišljati.
Postoji priča u kojoj se popisuju knjige, kao spisak za čitanje nekog učenika. Da li su to knjige koje mladi najviše čitaju ili je to Vaša preporuka šta bi trebalo da se pročita?
Uglavnom su preporuke, mada ima i nekoliko knjiga za koje mislim da mladi čitaju. Ako čitalac u tom spisku prepozna nekoliko svojih omiljenih knjiga verovatno će ga zanimati da pronađe i pročita još neku od knjiga sa spiska.
Da li se Vi sećate neke knjige koja je na Vas uticala kada ste bili u tinejdžerskim godinama?
Ne mogu da izdvojim jednu… Volela sam da čitam Markesa i Hesea. Ali izdvojiću Galeb Džonatan Livingston, tu knjigu sam baš volela.
Kakav savet date učeniku kada Vam kaže da želi da upiše psihologiju?
Skrenem pažnju da studiranje psihologije nije isto što i nastava psihologije u srednoj školi i da će se možda razočarati ako se studije ne poklope sa njegovim pretpostavkama i popričamo kako on vidi psihologiju i posao psihologa. Generalno, savet za sve koji biraju šta će upisati je da osim trenutnih interesovanja sagledaju i kako izgleda konkretan posao koji će raditi, koje su prednosti i mane i koliko bi taj posao njemu odgovarao.
I za kraj, preporučite čitaocima KuŠ!-a knjigu, film, pesmu, predstavu i umetnika.
Knjiga: Murakami: 1Q84, i Jasminka Petrović Leto kada sam naučila da letim
Film: So zemlje, Divlje priče
Pesma: Royals, Lorde
Predstava: Prazan grad, Eling, Drama o Mirjani i ovima oko nje
Umetnik: Marina Abramović
piše: Jovana Nikolić
