piše: Marko Vesić
Verujem da ne postoji tema iz psihologije i neuronauke koja je više puta bila predmet mistifikacije i pseudonaučnog zlostavljanja do – inteligencije. Reč je, nesumnjivo, o fenomenu koji se i iz perspektive savremene nauke čini vrlo kontroverznim, te koji je neretko predmet vrlo opasnih i naučno neosnovanih napada od strane aktivista (čitajte: post-radikal-levo-levičara) koji, po pravilu, o temi ne znaju puno ili ne znaju ništa. Stoga, razmotrimo inteligenciju iz jedne slobodne, zdravorazumske, kasnije i naučne perspektive.
Čini se da većina nas, sasvim intuitivno, može oceniti ljude iz svog okruženja kao više ili manje inteligentne, ne mešajući, naravno, sposobnost sa pameću, pa tako za neke kažemo da su jako vični u praktičnim, kućnim i inženjerskim problemima, dok su neki odlični muzičari ili jako dobri (sa)govornici! Tako, ljudi relativno dobro mogu raspoznati verbalno i matematički sposobne, te one koji se dobro snalaze u prostoru, kao i pojedince istaknutih umetničkih veština i obično će za njih reći da su – talentovani. Još jedna zdravorazumska stvar, koju čak ni izvesni istraživači ne žele da priznaju, jeste da je inteligencija, kao sposobnost, urođena – no vratimo se na ovu činjenicu onda kada sagledamo mitove i slepe ulice psihologije.
Ukoliko ste imali tu (ne)sreću da se rodite krajem 19. veka u Engleskoj, mogli ste da za nekoliko funti, kod Goltona, poznatog rođaka Čarlsa Darvina, izmerite svoju inteligenciju. On je, za razliku od konstruktivista, zastupao stav da je inteligencija nasledna – što nije netačno, ali što baca parcijalno svetlo na njenu prirodu. Iako danas znamo da se ona kao urođeno svojstvo javlja ravnomerno po planeti, tada takav stav nije bio prihvaćen, a u godinama koje su usledile pojavili su se kontroverzni – testovi inteligencije. Zašto ih je bitno pomenuti? Istini za volju, oni su nastali kako bi merili imanentne sposobnosti pojedinaca (potencijale) u cilju optimizacije i pomoći njihovom obrazovanju. Dakle, imali su praktičnu svrhu – bez ikakve pretenzije da se neko njima diskredituje. Godinama nakon toga, međutim, ovo pitanje je ostalo kontroverzno i u nekim evropskim državama su brakovi između inteligentnih i onih koji, prema testovima, to nisu, bili zabranjeni! Razlog, sa druge strane, za diskreditaciju testova koji mere ovu sposobnost je taj što se obično svode na merenje onog što mere. Drugim rečima, testovi inteligencije, prema nekim autorima, mere sposobnost za rešavanje apstraktnih problema testa inteligencije i ničeg izvan toga. Ne bih se složio sa prethodnim redovima, ali bih, umesto kontraargumenta, dodao jedan novi put razmišljanja: oni, ipak, nešto mere. Pored toga što inteligencija nije uniformna i što ima više svojih projekcija (umesto Spirmanove koncepcije o g-faktoru), treba istaći da ljudi nisu jedina vrsta koja se smatra inteligentnom – setimo se samo gavranova, majmuna i papagaja koji su razvili mentalne mehanizme za opstanak i time pokazali ono što nazivamo divergentnom evolucijom (razvoj sposobnosti koje su slične ljudskim, ali koje su registrovane u drugačijim moždanim regijama!).
Vratimo se, nakratko, na raspravu o testovima i pomenimo još jedan vrlo zanimljiv fenomen: Flinov efekat. Ispostavlja se da, prema njemu i Luriji, jednom starijem ruskom istraživaču, količnik inteligencije ima tendenciju da s vremenom raste, te je procenjena promena iznosila tri poena na testu na svakih deset godina. U tom smislu, kompleksnost savremenog sveta je ljude možda obavezivala na apstraktno mišljenje na planu populacije, te se stoga takozvani IQ i povećao. Znači – šta god da mere, testovi ipak nešto mere! No, ne treba zaboraviti i da postoji spektar stvari koje uopšte ne mere i za šta se koriste drugi standardizovani testovi.
Prethodni redovi sumirali su jedan problem, no drugi je još radikalniji; čini se da je vrlo kontroverzno tvrditi, a posebno je to slučaj danas, kako inteligencija ima biološko poreklo, pre nego kulturalno. Pitaće nas, tako, Elen Viner (Ellen Winner) sledeće: ako različite mentalne aberacije opravdano smatramo urođenim, zašto nam je teško da prihvatimo i da sposobnosti, u izvesnoj meri, jesu urođene? Različite studije pokazuju da inteligencija ima genetsku osnovu, ali i da je značajan udeo biohemijskih uticaja u prenatalnom periodu; od uticaja testosterona na levu hemisferu, preko drugih, na primer, imunskih interakcija, što rezultira različim izmenama neuroanatomije, ostavljajući posledice i na druge sisteme organa – što nas dovodi do narednog pitanja: da li i kako sredina može da utiče na razvoj inteligencije? Prema rečima prof. dr Blanke Bogunović, inteligencija je poput mišića, što znači da ona mora da se vežba; reč je o potencijalu bez koga izvanrednih uspeha nema, ali da je to, bez upotrebe, i dalje samo potencijal. Okolina je, po svemu sudeći, bitna, no Robert Plomin zaključuje sledeće: nije stvar u tome da se okolina ortijentiše oko, pada oblikuje nečiju inteligenciju, već da inteligentne osobe same organizuju sebi podsticajnu okolinu – što je, takođe, vrlo kontroverzna tvrdnja. Sa druge strane, postavlja se još jedno pitanje – da li je inteligencija ikakav garant uspeha u životu, a odgovor je, zapanjićete se, ne.
Osim što visoko (mada ne toliko i natprosečno) daroviti pokazuju drugačije ponašanje u odnosu na svoje vršnjake, zbog čega su često viđeni kao čudni usamljenici, pokazuje se da su za uspeh u životu od najveće važnosti karakterne crte: iako nije malo onih koji su bili i istrajni, motivisani, kreativni i inteligentni, većinom to nije slučaj. Tokom istorije su prosečno daroviti – koje su krasile pomenute karakteristike – u najvećoj meri uticali na njen tok, pa se ne treba zanositi mislima da je inteligencija (u natprosečnom smislu) ono što od darovitih pravi, reći će Vinerova, stvaratelje – istaknute pojedince kojima dugujemo zasluge za civilizacijski progres. Iako su daroviti najčešće viđeni kao biološki nadareni, motivisani i samostalni pojedinci, to ne mora uvek ići u paketu, pa je rezultat toga famozna rečenica Ma on je inteligentan, nego neće… mnogo mi je lenj! Takvi, po pravilu, imaju manje izgleda u životu od onih koji marljivo rade i istrajavaju u tome.
Naposletku, ne smemo zaboraviti da je inteligencija u svakom slučaju conditio sine qua non (neophodan uslov), ali da nije jedini bitni faktor, dok je, sa druge strane, podsticajna okolina takođe važna za njen razvoj. Treće, ali ne i najmanje važno, ogleda se u onome što nauka najmanje voli, ali što se nalazi u srcu stvarnosti i rezultat je njoj inherentnog indeterminizma, a reč je o – sreći. Dok se kod sociologa pronalaze redovi o slučajnostima tokom životnog puta, a kod psihologa češće to jeste formulisano kao sreća, ne smemo smetnuti sa uma ovu veoma važnu pojavu koja ume da potpomogne izabranicima da se pronađu, umetniku da potpiše ugovor, fizičaru da dospe do izvanrednog rešenja, a prosečnom čoveku da postane milijarder! Međutim, ono što je kod sreće najzanimljivije je to što se ona može uzeti kao validan argument i uzročnik neke situcije, no na nju, u realnom životu, čovek nikako ne može da se osloni! Kakav paradoks!
februar, 2023.
