„Imate li soul?”, pita me jedna žena narednog popodneva… „Zavisi”, želim da joj kažem, nekad imam, nekad ne… Pre nekoliko dana mislio sam da sam se toga oslobodio; a sada sam prepun, pretrpan, toliko da gotovo stenjem pod teretom. Voleo bih da joj to podrobnije obrazložim, da joj pokažem, objasnim, ali izgleda da nisam u stanju. Jasno mi je da je ne bi zanimalo moje duševno stanje, tako da joj jednostavno pokazujem gde držim soul – „pored samog izlaza, odmah posle blues-a.” Ovako je Nik Hornbi ilustrovao dušu kroz igru reči, soul muziku i lik Roba Gordona u knjizi High Fidelity (u istoimenom filmu Roba maestralno tumači Džon Kjuzak), a u ovom desertu saznaćete kako se duša vizuelno predstavljala i koji su njeni glavni simboli u umetnosti i kulturi.   

Nepoznati autor, Titov slavoluk u Rimu, oko 82.

A Roman Triumph in the reliefs of Arco di Tito, foto: Rome Art Lover

U antičkom svetu, verovalo se da orao nosi duše preminulih na nebo, a posebno duše preminulih vladara. Orao se oduvek dovodio u vezu sa vladarskom simbolikom, i kao takav bio je glasnik vrhovnog boga Zevsa u grčkoj, a Jupitera u rimskoj mitologiji, kao i njihov simbol. Jedan primer uznošenja umrlog vladara na nebo na krilima orla, predstavljen je na Titovom slavoluku u Rimu, podignutom kao trijumfalna kapija u čast rimskog cara Tita koji je osvojio Jerusalim. Na jednom od reljefa na svodu luka predstavljen je orao koji na nebesa uzdiže rimskog cara Tita, odnosno njegovu dušu.

Nepoznati autor, Uspenje Bogorodice, Sopoćani, 1263–65.

Uspenje presvete Bogorodice, manastir Sopoćani, foto: Wikimedia Commons

Na kompoziciji Uspenje Bogorodice često se prikazuje Hrist koji drži bebu umotanu u pelene, što je slučaj i sa freskom na zapadnom zidu crkve Svete Trojice u manastiru Sopoćani, koja predstavlja primer monumentalnog slikarstva nastalog pod uticajem renesanse Paleologa tokom šezdesetih godina 13. veka. Reč je zapravo o personifikaciji Bogorodičine duše koju nosi Hrist, a nekada i anđeli. Duša je prikazana u vidu bebe kao simbola čistote i nevinosti, a ponekad može da ima i krila.

Nepoznati autor, Rosarium philosphorum: Odvajanje duše, 16. vek

Rosarium philosphorum: Sou, foto: Wikimedia Commons

Rosarium philosphorum je jedan od najznačajnijih alhemijskih traktata, nastao u 16. veku, čija su se izdanja nizala sve do 19. veka. Jedno nemačko izdanje, najverovatnije iz 16. veka, pratile su ilustracije koje su prikazivale proces Velikog dela (Magnum opus) odnosno stvaranja kamena mudrosti počev od primarne materije. Alhemičari ovog doba smatrali su da zlato koje se može posebnim procesima dobiti od drugih metala sadrži sva četiri elementa. Na ovoj ilustraciji predstavljeni su kralj (Sunce) i kraljica (Mesec) čija su tela sada spojena u tom procesu i od kojih se najpre odvajaju četiri elementa, a potom i sama duša.

Nepoznati autor, Snaga duše: Razum, Strast i Memorija, 1685–1686.

Strenghts of the Soul: Reason, Desire and Memory, Flemish Emblems, foto: The British Museum

Dušom su se pored teologa, filozofa i alhemičara, bavili i mnogi vizuelni umetnici, stvarajući svoje ilustracije, ambleme, simbole i alegorije. Jedan amblem nastao u flamanskoj tradiciji 17. veka predstavlja snagu duše kroz tri personifikacije: razum, strast i memoriju i donosi isti natpis. Predstavljen je čovek sa krunom iz koje izbija plamen, jedna kaluđerica koja drži knjigu i jedna sa anđeoskim krilima, dok se orao nalazi između njih, a sa leve strane lauta sa par pokidanih žica.

Antonio Kanova, Psiha oživljena Kupidonovim poljupcem, 1787–1793.

Antonio Canova, Psyche Revived by Cupid's Kiss, foto: Wikimedia Commons

Duša ili na grčkom psiha. Mit o Amoru i Psihi, ili Kupidonu i Psihi, odnosno o duši (umu) i ljubavi (erosu) govori o savladavanju prepreka u njihovoj ljubavi i sklapanju zajednice, odnosno svetog braka između njih. Mit je korišćen kao alegorija u hrišćanstvu, misticizmu, psihologiji i bio je jedna od omiljenih tema umetnika od davnina. Skulptura Antonija Kanove nastala krajem 18. veka koja se čuva u Luvru ima još jednu verziju nastalu 1796. godine koja se čuva u Ermitažu, a model za nju u punoj veličini danas se nalazi u Metropolitenu.

Fransoa Žerar, Kupidon i Psiha, 1798.

Gerard Francois PascalSimon, Cupid and Psyche, foto: Wikimedia Commons

Ista mitološka tema prikazana je i na slici francuskog umetnika Žerara, koji je kompoziciji dodao još jedan detalj. Kupidon ili Amor uglavnom je predstavljen u trenutku kada prilazi Psihi da je poljubi, već je drži u zagrljaju ili u trenutku poljupca. Žerar je na ovoj slici iznad Psihe dodao još jedan simbol duše – leptira koji se često tumačio i kao simbol besmrtnosti. Stoga je Psiha na mnogim kompozicijama bila prikazivana i sa leptirovim krilima.

Pjer-Pol Prudon, Duša kida okove koji je vežu za zemlju, do 1823.

Pierre-Paul Prud'hon, The soul breaking the bonds that attach to the land, foto: WikiArt

Jedna alegorijska kompozicija neoklasicizma prikazuje dušu kao žensku figuru sa krilima koja se odvaja od zemlje i uzdiže se u visine. Belina njenog tela ukazuje na čistotu, krila na uzvišenost, a na zemlji se uočavaju dve zmije koje mogu da budu simboli mudrosti, ali i ovozemaljskog.

Vilijam Adolf Bugero, Duša nošena na nebo, 1878.

William Adolphe Bouguereau, Soul carried to heaven, foto: WikiArt

Ponovo je duša prikazana kao ženska figura, ali ovog puta ne u potpunosti kao prepoznatljiva personifikacija, već više kao telo umrle devojke, gde bi duša, u stvari, značilo osoba, kako se i danas često govori. Francuski slikar akademizma, Bugero, dušu prikazuje kao devojku koju dva anđela uzdižu na nebo, dok joj se iz ruku prosipaju ruže.

Adolf Hiremi Hiršl, Duše Aherona, 1898.

Adolf Hirémy-Hirschl, The Souls of Acheron, foto: WikiArt

Na jednoj moćnoj, ali potresnoj slici posvećenoj smrti, temi tipičnoj za simbolizam, glasnik bogova Hermes, odnosno Merkur, koji je ujedno zadužen i da izgubljene duše odvede u podzemlje, prikazan je kako se spušta u Had, do Aherona — reke bola, dok bespomoćne duše očajnički pružaju ruke ka njemu u nadi da će da ih spase smrti. Iako u pokretu, sva tela su modra i gotovo beživotna, što u celu sliku hladnog kolorita unosi još veću jezu.

Henri Džon Stok, Uzdizanje duše, 1905.

Henry John Stock, The Uplifting of Psyche, foto: Wikimedia Commons

Prerafaelitsko bratstvo slikara obrađivalo je mitološke, religiozne, literarne, mistične, romantične, simbolične i poetične teme. Henri Džon Stok je jedan od njih i tu suptilnost, tananost i uzvišenost vidimo na njegovoj slici koja predstavlja dušu koja se, kako je objasnio kroz Vergilijeve stihove, uzdiže uz pomoć božanskog, a ne nas samih.

piše: Ana Samardžić

Leave a Reply

Your email address will not be published.