Ilustracija: Doroteja Rokvić

Nikada nisam uspela da shvatim koji su sve razlozi za snimanje nekog filmskog rimejka. Posebno kada se radi o kultnim filmovima poput Hičkokovog Psiha ili, meni intimno drage, mitološke sage Borba Titana, sa Lorensom Olivijeom u jednoj od epizodnih uloga… I ne treba da se zaustavimo samo na filmovima. Šta bi nam danas značio rimejk Van Gogove Zvezdane noći? Ili Berninijeve skulpture Otmica Persefone? Rimejk Sartrovog remek-dela Đavo i Gospod Bog?

U bioskopima trenutno imamo priliku da pogledamo film Papillon iliti Leptir, rimejk kultnog ostvarenja iz 1973. godine, u kom su glavne uloge igrali Stiv Mekvin i Dastin Hofman. Oni koji su upoznati sa originalnim zapletom nema potrebe da pogledaju rimejk jer će se verovatno iznervirati u prvih deset minuta filma, ako već nisu samom činjenicom da je uopšte i snimljen. A one koji verziju iz 1973. nisu pogledali, probaću da ubedim da upravo to i učine.

"Papilon", 1973, izvor: IMDB

Ova istinita priča prati Papilona, profesionalnog lopova sa izuzetnim talentom za obijanja sefova. On biva osuđen za ubistvo koje nije počinio, na doživotnu robiju koja se sprovodi na ozloglašenom zatvorskom ostrvu u Francuskoj, Šarijer. Tamo upoznaje Luisa Degaa, knjigovođu koji je osuđen zbog pronevere. Dega u zatvor unosi novac, te sa Papilonom sklapa dogovor da ga ovaj štiti, dok će on finansirati Papilonov beg. Njihov odnos počinje poslovnim dogovorom, ali u narednih nekoliko decenija i nekoliko pokušaja da pobegnu iz zatvora, oni postaju najbolji prijatelji.

Kako na pitanje „zašto?” odgovor nikad nisam shvatila, postaviću pitanje „ko?”. Ko je taj ko je mislio da je pored originala potreban rimejk ili ko je taj ko je pomislio da novi–isti film može da bude bolji ili zanimljiviji od starog?

Ako su u pitanju producenti…uz sve dužno poštovanje, ali teško da će im više novca doneti reditelj koji tek razvija svoju karijeru u odnosu na reditelja koji je snimio filmove kao što su Planeta majmuna, Momci iz Brazila i naravno Papilon.

"Papilon", 2017, izvor: IMDB

Isto važi i za glumačku podelu. Čarli Hanam, pošteno i bez pretencioznosti igra ulogu Papilona, ali se nekako stiče utisak da je glumac više pažnje posvetio predstavljanju fizičkih predispozicija junaka, a da pritom, naravno ne svojom krivicom, ne poseduje ni harizmu ni prodornost Stiva Mekvina. S druge strane, u originalnoj verziji, Mekvin je akcenat ipak stavio na psihološku torturu zatvoreničkog života. Kada je u pitanju Rami Malek, koji nas u poslednje vreme intrigira izborom svojih uloga, i koji za sebe tvrdi da nije metodski glumac, rediteljsko-producentska odluka da baš njemu pripadne rola koju je igrao Dastin Hofman, inače pristalica metodske glume, postaje nejasna, ako ne i u celosti pogrešna.

Malek se, u ulozi knjigovođe Luisa Degaa, štrebera slabijeg fizikusa, ni najmanje ne plaši za svoj život pri ulasku u svet okorelih, ozloglašenih kriminalaca. Štaviše, reklo bi se da Malek pokušava da odigra mačoizam koji poseduju i Mekvin i Hanam.

Kako ni kod jednog od dvojice glumaca koji igraju u rimejku nema akcentovanja psihičkih nijansi, koje su logična posledica života bez slobode, tako i ova nova verzija filma zapravo i nije priča o slobodi, o borbi i o neodustajanju, već o jednom romantičnom putešestviju. Nije čak ni avanturistička drama o opstanku, već porodična drama ili priča o prijateljstvu.

izvor: IMDB

A ako je početna ideja bila da se poradi na fizičkom aspektu glavnih glumaca, onda taj segment u novoj verziji dodatno ne funkcioniše – nigde se ne vidi adekvatan protok vremena, decenije provedene u zatvoru, psihička i fizička mučenja koja se podnose… Ljubiteljima originala će svakako nedostajati Mekvinova bezubost i Hofmanov pogled ispunjen širokim spektrom emocija.

Da li su onda glumci ti koji su mislili da treba uložiti u ovakav projekat? Ako jesu, sve pohvale za hrabrost koju su imali da „uđu u cipele” svojih prethodnika. Poređenja je nemoguće izbeći, a to možda i nije preporučljivo.

Sa poređenjem na umu, pohvalila bih kompozitora koji je radio muziku za rimejk. On je zapravo jedini koji je svoj posao odradio na takav način da je poređenje sasvim izbegao. Njegove kompozicije sve vreme daju podlogu filmu, ali su toliko nenaglašene, ravne i svedene. Rekla bih da je to zaista bio jedini način da izbegne bilo kakvu osudu u odnosu na originalni film sa fantastičnim muzičkim kompozicijama Džerija Goldsmita koje su do dana današnjeg ostale poznate i nezaboravne.

izvor: IMDB

Reditelj? Opet, pozdravljam hrabrost, ali pitam – ako je rimejk bio njegova ideja, zašto je poželeo da ga snimi? Kultna scena Papilonove noćne more u samici, u verziji iz 1973. godine, u kojoj dobijamo informaciju da je on nevino osuđen, ali da je svoj život svakako protraćio, zamenjena je uvodom u kome je prikazan Papilonov život pre hapšenja. Umesto pustinje iz originala uživamo u romantičnom plesu nagih žena Mulen Ruža, sa sve lepotom blistavog gangsterskog sveta. Kultna scena u kojoj Mekvinov Papilon broji pet koraka da ne bi izgubio razum u samici, a zatim kada iz nje izađe izbroji šesti i tek tada padne, zamenjena je prelepom svetlošću i nežnim dodirivanjem zidova zatvorske ćelije. Kultna scena u kojoj Papilon stavlja cigaretu u usta, datu mu od čoveka sa leprom, i koja pokazuje snagu volje za životom čak i po cenu smrti – izbačena je. Upravnik zatvora sada, namesto vike, preti tihim tonom (jer je tako danas opasnije) i istim sredstvom nas, u jezivom zatvoru, umiruje. I na posletku…poslednja replika iz originala:„Još uvek sam tu, gadovi!” – izbačena je.

Da li je onda ideja bila da se ponudi drugačiji ugao gledanja, drugačiju estetiku, drugačija rešenja zadatih situacija? Možda. Istina je da od svega toga ima pomalo. Intervencije koje su učinjene, promenile su žanr u pojedinim okvirima. Romantični zalasci sunca, poetične replike, kristalno čista kamera, magične zavese koje lelujaju na vetru… Sve to može učiniti da uživate u rimejku. Uz dobrog prijatelja i grickalice. Ali, ukoliko više volite istini da gledate u oči, ukoliko volite filmove koji vas na nešto podstiču i bude u vama jake emocije, ukoliko se nekad osećate beznadežno – obavezno pogledajte film Papillon iz 1973. godine. On će vam vratiti nadu i dati snagu da se borite za život i slobodu.

piše: Ivana Pavićević Lazić

Leave a Reply

Your email address will not be published.