Ako ste nas pomno pratili do sada, onda sigurno znate da se ove godine obeležava 400 godina od smrti Vilijama Šekspira. Shodno tome, iako se na repertoaru već nalaze dva klasika ovog pisca (Mletački trgovac i Otelo), odluka JDP-a bila je da na isti postavi i najigraniji komad svih vremena, predstavu koja je postala sinonim samog Šekspira, princ Danske – Hamlet. Šta reći o ovoj drami što nije napisano već hiljadu puta? Ništa. Čak i ako se može reći nešto novo, ovaj diletanat sigurno nije dorastao tom zadatku. Zato ću se striktno ograničiti na ovu najnovijiu adaptaciju, pod rukovođenjem reditelja Aleksandra Popovskog.
Bez obzira da li vam se dopada ili ne, ova režija Hamleta svakako je originalna, što je ogroman poduhvat sam po sebi. No, pitanje je koliko je sama predstava trpela zbog te originalnosti?
Reditelj se definitivno poigrao sa publikom tj. njenim očekivanjima. Ako ste živeli u rupi i ne znate ništa o delu, onda u redu, ali ako naravno barem znate osnovu radnju drame (a sram vas bilo ako je niste pročitali bar jednom – i ne računa se ako ste je pročitali kao lektiru), onda će vas adaptacija teksta Gorana Stefanovskog sigurno zaprepastiti. Naravno, ima tu koja ubačena replika, blago promenjen redosled scena, što se dalo i očekivati. No, šok dolazi na kraju predstave – koji se dešava mnogo pre samog kraja. Zapravo, kraj je izbačen, nema ga, rekao bih da je zadnja četvrtina teksta potpuno isečena. Čini mi se da se Fortinbras uopšte nije ni pojavio na sceni, mada je moguće da ga nisam konstatovao i dalje pod šokom. Hamlet ne umire, ali jednim kratkim rafalom ipak ubija sve ostale koji su to naravno zaslužili. Ozbiljno, nisam bio siguran da li treba da tapšem, mislio sam se – pa ljudi, čekajte, ima još, stanite! Ovaj nagli kraj pritom nije srećno razrešenje briga našeg junaka, naprotiv. Ako nešto osećamo na kraju to je da će se ova scena odigrati opet i opet i opet. Neočekivano, originalno, možda čak i malkice preveliki šok za moj ukus, ali poruka je definitivno prenesena.
Trulež države Danske se iznova i iznova vraća u naše živote, poput ratova i zlih kraljeva koji bivaju okončani više puta, ali se oni konstatno vraćaju na scenu.
Jedini pravi problem sam imao sa postavkom, ali ne po pitanju glume, već prosto po pitanju njihovih godina. Već vekovima se vodi rasprava koliko bi Hamlet trebalo da ima godina i da li su mladi ljudi uošte sposobni za tako duboke filozofske misli? Glogovac je svakako i više nego odlično dočarao kako unutrašnji sukob tako i sukob pojedinca sa trulim sistemom – ali eto, prosto bi voleo da vidim kako se neko iz moje generacije bori protiv truleži, bez obzira na ishod. Mada, to je i te kako subjektivno – jer na kraju krajeva ko je čitao Hamleta, a nije ga video kao oličenje borbe svoje generacije. Ali problem sa godinama se najviše ogleda u jednom klišeu da su (i to ne važi samo za Šekspirova dela) glumica i glumac u ulogama majke i sina, približno istih godina, a glumica i glumac koji igraju par, lako mogu proći kao otac i ćerka. Opravadanja su u ravni toga da mladost glumice predstavlja njenu nevinost, jer zašto bi pobogu ženski lik bio kompleksan kao i muški, ili da nije bitno koliko imaju godina, oni će nas svojom glumom navesti da im poverujemo da su mlađi ili stariji. Sve bi to i pilo vodu da taj raskol u godinama i te kako nije namerno naglašen u odnosu strica-očuha Klaudija (Nikola Rakočević) i bratanca-posinka Hamleta, „Moj neprirodni oče” kako ga naziva Glogovac. Ne samo što se Gertruda (Jasna Đuričić) udala za brata pokojnog muža, već je on pritom i poprilično mlađi od nje. Ovo je nam je predstavljeno kao još jedan dodatni greh, skoro ravan incestuidnom delu njihovog odnosa. S druge strane, to što je Ofelija skoro dete naspram svih njih sasvim je nebitno. Možda se prosto previše družim sa našom urednicom, večitim borcem za prava žena, ali ovoj dupli standrad mi nikako nije legao.
No kao što rekoh, problem postavke su godine, ali gluma nikako. Sporedne uloge su fino dočarane, gde se Bojan Dimitrijević kao grobar posebno izdvaja, s tim da mi je ipak žao što je i Ofelija (Jovana Stojiljković) svedena na sporednu ulogu. Jasna Đuričić kao Gertruda i Goran Šušljik kao Polonije, su, po mom mišljenju, savršeno dočarali njihove unutrašnje borbe tj. sukob između obaveze prema državi i ljubavi prema svom detetu. Prosto ste videli koliko im je žao njihove dece i koliko im je još gore što „zarad države” neće ništa učiniti po tom pitanju.
Uloga Klaudija je isuviše jednodimenzionalna. On je negativac, ali nekako neodoljivo podseća na princa Džona, zlog uzurpatora engleskog prestola u diznijevom crtaću Robin Hood. I mada sam s tim imao problema u početku, ne znam kako da opišem… Nikola Rakočević vam se nekako ipak podvuče pod kožu. Glogovac je odličan novi Hamlet, verujte mu kada osuđuje druge, kad se zaklinje na osvetu, kada „glumi” ludilo. I kao višnja na tortu je svakako Vlasta Velisavljević. Svojim malobrojinm replikama ona ipak bukvalno i figurativno otvara i zatvara predstavu, daje joj ono zrno soli bez koje bi se ona mogla progutati, ali ovako to činimo sa slašću.
Posebne pohvale svakako moraju ići na adresu scenografije (NUMEN i Ivana Jonke) i muzike (Kiril Džajkovski), koji su pored svega ostalog što su uradili, napravili najboljeg duha Hamletovog oca, možda čak i najboljeg duha uošte na trenutnim balkanskim daskama. Hipnotiše vas i zastrašuje u isto vreme, stvarno svaka čast. Valja pomenuti i Lanu Cavar i Timija Šareca, koji su bili zaduženi za dizajn video-projekcije.
Pozorišni dodatak
Svakog meseca mali deo svoje rubrike ću odvojiti da podelim sa vama web stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.
Kao što smo već napomenuli, Hamlet je najigranija predstava u istoriji, samim tim možete naći bezbroj adaptacija ovog dela svuda na internetu. Moja lična preporuka je da odgledate na Youtube-u Ričarada Bartona kao princa-filozofa, ili ako pak volite klasike, filmovanu verziju Lorensa Olivijea – jedini put kad je glumac za Šekspirovu ulogu dobio Oskara! No, ovaj put sa vama ne delimo samu predstavu, već mišljenja i rasprave o samoj filozofiji ovog dela, koju vode neki od najboljih glumaca dvadesetog veka. Uživajte!
piše: Igor Belopavlović
