Emi Abrahamson, Kako se zaljubiti u muškarca koji živi u žbunu
Ljubavna priča između devojke iz srednje klase i beskućnika – premisa romana zvuči kao savremena bajka, ali ima korene u stvarnosti: autorka je upoznala muža dok je živeo na ulicama Amsterdama, a ona bila u turističkom razgledanju. Pošto je anegdota o njihovom upoznavanju omiljena među njenim prijateljima, odlučila je da je pretoči u knjigu. Delo počiva na matrici čiklit književnosti koju autorka pokušava da obogati komentarima o savremenom društvu, klasnoj nejednakosti i percepciji. Na više mesta autorka uspeva da se odmakne od opštih mesta čiklit narativa, međutim, često im se priklanja, pa svojoj priči oduzima originalnost i potencijal da ostvari značajniji umetnički efekat. Knjiga nije naročito kvalitetna ni u umetničkom ni u društveno-kritičkom pogledu, ali vredi razmotriti neke njene momente, jer joj malo nedostaje da prevaziđe okvire žanra i ostavi ozbiljniji trag u savremenoj književnosti. Uostalom, smatram da knjigu sa nalepljenom čiklit etiketom, etiketom koja poručuje da je delo pisala žena za žene, ne treba odmah odbaciti kao banalnu. Ovaj žanr se bavi iskustvima mladih, profesionalnih žena u urbanom okruženju, i zato može biti vredan dodatak kritici savremenog sveta.
Radnja dela ukratko glasi: Julija je na pragu tridesete, predaje engleski u Beču i tako se izdržava, nezadovoljna je životom i neodlučna po pitanju svojih ambicija – i naravno, singl je i u potrazi za romansom. Onda upoznaje Bena, kanadskog turistu koji je ostao bez novca u proputovanju Evropom, pa je ostao da živi na ulici, u žbunu iz naslova. Međutim, Ben je neopisivo šarmantan, Julija i on se zaljubljuju jedno u drugo, on se useljava kod nje – i onda je ostavlja bez reči jer su njihove navike, ukusi, ambicije i pogledi na svet različiti. Ona onda putuje preko pola sveta da ga pronađe i sve se, ipak, završava hepiendom.
U početku nam deluje da je Julijin lik zamišljen kao tipična protagonistkinja ljubavnih romana sa trafike. Ona je smotana i smetena na dopadljiv način, monoton posao je sprečava da ostvari lične ambicije, i ima dvadeset devet godina – što je, ma koliko to bilo problematično, doba koje čiklit žanr problematizuje kao životnu prekretnicu. Međutim, iako je priča ispričana sa njene tačke gledišta, odmah nam je jasno da nije lik kome naše simpatije treba da teže: ona je cinična, sklona iskorišćavanju ljudi i svoj identitet gradi isključivo putem potrošačkih praksi, popunjavanja reklamnih upitnika i uživanja trivijalne pop kulture. Ističući junakinjinu sebičnost, dvodimenzionalnost i cinizam na više mesta u delu, autorka nas podstiče da preispitamo i druge protagonist(kinj)e sa kojima smo se identifikovali, čitajući slične žanr-romane, njihove postupke i vrednosti koje zastupaju. Dovodeći u pitanje motivaciju svoje junakinje, autorka nam sugeriše da je i njen motiv za srećnim krajem takođe šupalj, što nas takođe navodi da dovedemo u pitanje vrednosti čiklit žanra koji dominira današnjom produkcijom.
S druge strane, lik beskućnika je apsolutno stereotipan lik savršenog muškarca za kojim čiklit protagonistkinja čezne. Mlad je, lep, spontan, emotivno nezreo i nedorastao životnim izazovima u idealnoj meri. Jedina mana mu je loša lična higijena i nepoznavanje pop kulture. Naime, junakinja smatra da to što Ben nije čitao Stivena Kinga i nije gledao The Wire predstavlja prepreku za njihovu vezu – što je dovoljno banalno da iritira čitaoca. Međutim, ako se setimo da junakinju i društvene krugove kojima pripada definiše konzumiranje, između ostalog, i pop kulture, jasno nam je da je njihov problem širih razmera: Ben se ne uklapa u matrice srednje klase. Takođe, Ben nije obrazovan, što Julija ne posmatra kao problem u pogledu razvoja njegovog intelekta i ličnih težnji, nego pre svega kao problem društvene percepcije njihove veze: „Šta će reći ljudi, profesorka i moler!” Julija, pritom, zaboravlja da je i sama prekarni radnik koji nije stručno usavršen – ona predaje engleski samo zato što je strankinja u Beču, ne poseduje nikakve veštine i zarađuje onoliko za koliko časova nedeljno se izbori. Princip po kom ona i Ben zarađuju je isti – ipak, ona nije u stanju da kritički sagleda svoju poziciju. Mnogi čiklit romani takođe ne pružaju priliku svojim junakinjama da razmisle o svom položaju, ali ovaj je stvorio idealnu priliku da njen glavni lik, narator ili sama autorka daju značajniji društveni komentar – i ta prilika nije iskorišćena.
Velika tema romana – život beskućnika – veoma je značajna za umetničku obradu u današnjem (zapadnom) društvu u kome procenat stanovnika bez krova nad glavom raste. Mnoga dela tzv. ozbiljne književnosti ni ne pokušavaju da zađu na tu teritoriju, zato je žanr-roman koji se na to usuđuje presedan vredan hvale – ko kaže, uostalom, da limunada ne može da prenese poruke od društvenog značaja? Ipak, u ovom delu, tema života na ulici je banalizovana do krajnosti: Benove priče o ranijem životu su zanimljive anegdote, njegovi prijatelji beskućnici su tipični „loši tipovi”, njegov problem sa alkoholom je pojednostavljen. Nema ni govora o ženama beskućnicama, uzrocima zbog kojih ljudi žive na ulici, realnih problema sa kojima se suočavaju u svakodnevici, kao ni o procesu ponovnog integrisanja u društvo. Znajući da autorka ima pristup ovim informacijama, razočaranje što nije propisno obradila temu još je veće. Takođe, rešenje koje autorka nudi za izlaz sa ulice je klasično neoliberalno „uči školu”, koje može da uspe samo ako postoji način da beskućnici zadovolje svoje životne potrebe dok se školuju. Beskućnici kojima zgodna strankinja nije pružila ruku spasa, izgleda, nemaju nikakve šanse. Koliko god to bilo romantično i prigodno za ovaj tip priče, autorka je mogla drugačije da postupi. Velika je šteta što se ograničila na pisanje o svom ličnom iskustvu i nije iskoristila priliku da proširi društveno-kritički domet svog dela.
Neka opšta mesta čiklit žanra su takođe banalizovana do krajnosti, toliko da su postala svoja suprotnost i ipak dala ovoj knjizi na značaju. Junakinjina romantična potraga za Benom po Kanadi, koja bi po pravilu trebalo da rezultira poljupcem na aerodromu, potpuno je besmislena. Julija ne uspeva iz prve da ga pronađe, pa kreće u krajnje dosadnu i rastegnutu epizodu turističkog razgledanja – čija je velika vrednost izneveravanje čitaočevih očekivanja. Ova epizoda nas izbacuje iz kolotečine čitanja ljubavne priče i pruža iznenađenje. Namera autorke bila je i da pokaže kako je junakinja usput sazrela i pronašla hrabrosti da živi samostalno. Ipak, autorka ruši tu svoju zamisao tako što vraća Juliju u Beč, gde ona naprasno shvata da će umreti sama sa mačkom. Zato obnavlja vezu sa Benom koji se, potpuno nemotivisano, vratio u grad da je potraži. Srećan kraj je obavezna stavka čiklit romana, međutim, samo pod uslovom da protagonistkinja završi sa muškarcem iz snova. Mnogi drugačiji srećni krajevi su bili mogući. Recimo, poglavlje u kome junakinja upoznaje sebe i nalazi zadovoljstvo i mir sama sa sobom, moglo je da bude idealan završetak. Budući da čitalac doživljava romantičan hepiend kao forsirano pripojen na priču, autorka mu (možda i nehotice) daje mogućnost da ga kritikuje i ispita i sve ostale vrednosti koje delo zastupa.
Ljubitelji lepe reči insistiraju na čitanju kvalitetne književnosti, ali smatram da i iz tzv. lakog štiva mogu da se izvuku značajne pouke, ako ne razmišljanjem o njegovim jakim mestima, onda kritikovanjem njegovih nedostataka i propusta. Značajniji problem je što se većina ženske književne produkcije obeležava etiketom jednog žanra i tako obezvređuje i sužava krug mogućih čitanja. Iako autorka pokušava da nam natukne da je poruka romana „ne sudi o knjizi…”, njegova najveća vrednost leži u kritikovanju protagonistkinje, njenog načina života i sveta kome pripada. Ova kritika je mogla da bude proširena i bolje argumentovana, ali ipak predstavlja iskorak iz matrice koja joj je nametnuta.
piše: Sanja Stefanjesko
