ilustracija: Srećko Radivojević

Sam naslov drame Kod Šejtana ili jedna dobra žena, koju je napisala Sanja Savić, zapravo je prvi zanimljiv segment ove predstave, koji ujedno i suštinski objašnjava sam komad. Ubacivanjem veznika „ili” u naslov, spisateljica nam je ostavila, pri prvoj pomisli, utisak da nam je ponuđen izbor. Ali kako shvatimo da je Kod Šejtana kafana u kojoj radi „jedna dobra žena”, tako nam biva jasno da izbor uopšte ne postoji. Bar ne u samom komadu.

Predstavu rađenu u koprodukciji UK Vuk Stefanović Karadžić, KC Pančeva i Puls teatar Lazarevac, potpisuje reditelj  Stevan Bodroža. I upravo je on, reklo bi se, izabravši ovaj tekst, posle same spisateljice, prvi koji želi da nas opomene da ne okrećemo glavu od svojih sudbina, od nekih svojih već zaboravljenih ideala, od sebe – sakrivenih želja, od drugih – ubijenih snova.

Radnja predstave smeštena je, kako rekoh, u kafanu Kod Šejtana gde živi i radi glavna junakinja Božana. Živi i radi…Još jedno veliko „ili” kojim se bavi komad. Da li se pod „živi i radi” podrazumeva trpljenje ili pobuna protiv istog? Besmisao i neljubav u lažnoj svakodnevici ili samooslobađanje iz sopstvenog zatvora bez rešetaka? Podsmevanje i gušenje naših želja i nadanja od naših bližnjih ili podrška ostvarenju naših snova? Ili treba da prihvatimo da se pod rečju Život podrazumeva sve gore navedeno? Celokupna ekipa predstave, sa kojom se kao gledalac iste apsolutno udružujem, jasno se i nikako ne slaže sa poslednjim pitanjem. U predstavi igraju Jasmina Večanski, Mihailo Laptošević, Igor Borojević, Mihaela Stamenković, Ivana Nedeljković, Mladen Vuković i Milan Aleksić. Scenografiju potpisuje Milan Miladinović, a kostim Mina Miladinović.

ilustracija: Srećko Radivojević

Predstava upravo i počinje odlukom glavne junakinje Božane da preuzme život u svoje ruke. Uloga Božane je poverena glumici Jasmini Večanski koja igra celim srcem i punim razumevanjem. Božana u svojoj četrdeset petoj godini ništa od ambicija iz mladosti nije ostvarila. Bez ičije podrške, pažnje i razumevanja, ona je prihvatila svoju tihu patnju misleći da i ne treba da oseti sreću, slobodu, ispunjenost. Čak jedna njena replika glasi: „Ne treba čovek čak ni da misli o lijepom”, smatrajući da će je odmah snaći kazna za to. Istina je da su ljudi na Balkanu svakako vaspitavani da žrtvuju svoje snove za porodicu. Učeni da se do ispunjenja njihovih želja dolazi jedino podnošenjem velikog mučenja. Božana, kao predstavnik svih onih koji su odustali od sebe, podnosi čak i ozbiljno porodično zlostavljanje, kako psihičko, tako i fizičko. Sve pod parolom da tako treba, da se tako mora, da je to neophodno ukoliko želimo da budemo dobra majka, otac, sin ili kćerka… Sve samo zato što su nas tako naučili…

Kako je reditelj, veoma inteligentno, predstavu postavio na maloj sceni, koja nam je po prirodi intimnija i bliža, tako nam je veoma lako preneo sam taj osećaj „biti zlostavljan”. Veliki aplauz zaslužuje svakako i glumac Mihailo Laptošević, koji je u ulozi Božaninog muža. On sa jezivom iskrenošću, zastrašujućom prirodnošću, i čvrstom odbranom lika, koji se ni iz čije druge perspektive, sem samog glumca koji tu ulogu igra, ne da odbraniti –  brani neobranivo. No ipak, ono što me je u jednom trenutku predstave zabrinulo jeste to  da se, dok smo prisustvovali više nego neprijatnom zlostavljanu Božane od strane njenog supruga, i dok se u publici osetio i strah i saželjenje i potreba da se tako nešto prekine, iako je u ovom slučaju samo čin jedne predstave, ipak se čuo i samo jedan glasan samouveren smeh u publici koji je ovakvu scenu pronašao duhovitom. Taj smeh me ostavio zbunjenom nad pitanjem: Ko je odgovoran – onaj koji zlostavlja ili onaj koji trpi zlostavljanje?

Dakle, Božana ipak reši da uzme život u svoje ruke. Uspe. Ostvari se i nastavi tamo gde je nekada stala. Pre nego što se zarobila u pogrešnim idejama o tome šta znači biti dobra žena, dobar čovek. Ali se ipak vraća… Potreba da se bude voljen, potreba za podrškom, pažnjom, razumevanjem – jača je od samih snova. Ali je porodica i dalje ne podržava. Ponovo odustaje i to ovoga puta ne od svojih potreba, već od sopstvenog života. Jer snovi ipak ne vrede ukoliko nema sa kim da ih podeli. Dakle, savršen recept bi bio živeti i boriti se za svoje snove, ali imati uza sebe nekoga ko nas podržava i pomaže nam u ostvarenju istih. Istina je da niko od nas ne može da zna koja je cena snova. Bar dok ne pokušamo. A zar ne vredi bar pokušati?

Svakog meseca odvojim mali deo svoje rubrike ne bih li sa vama podelila veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta. Ovoga puta vam nudim rok mjuzikl Kosa iz 1969. godine u produkciji Ateljea 212, a režiji Mire Trailović i Zorana Ratkovića, sa sjajnom i sada već istorijskom glumačkom podelom, u prevodu Jovana Ćirilova, a adaptaciji scenarija i ideji: Dušana Prelevića.

piše: Ivana Pavićević Lazić

Leave a Reply

Your email address will not be published.