piše i fotografiše: Mina Marković
Umetnost pokreće, plaši, ohrabruje, jača i pruža utočište, naročito u trenucima kada emocija nedostaje ili kada je straha, besa, nemira, bunta i izgubljenosti jednostavno previše. U takvim okolnostima potreba da se ono što nosimo u sebi pretoči u nešto vidljivo postaje snažnija nego ikada. Rat ne menja samo svakodnevni život, već i način na koji posmatramo svet. Zato je umetnost ratnog perioda često intenzivna, direktna, glasna i jaka, dok umetničko delo postaje prostor u kojem se lična iskustva, strahovi i nadanja pretvaraju u sliku, fotografiju, arhitektonsko delo ili film.
Umetnost ratnog perioda beleži duh vremena, ali ga istovremeno i oblikuje, postajući svedočanstvo o potrebi čoveka da sačuva sebe, svoj glas i nadu u najtežim okolnostima. Upravo o takvoj umetnosti govori izložba I u ropstvu sloboda! Srpska umetnost za vreme Drugog svetskog rata, autorke dr Irene Tomić, postavljena u Galeriji SANU. Izložba predstavlja prvi sveobuhvatni pregled umetničog stvaralaštva na prostoru Srbije tokom perioda Drugog svetskog rata, od početka okupacije 1941. godine do oslobođenja 1945. godine. Izložba okuplja oko 300 dela iz različitih oblasti umetnosti, od slikarstva, primenjene umetnosti, arhitekture, do fotografije i filma.
Posebna vrednost izložbe ogleda se u tome što se umetnost ovog perioda posmatra kao svedočanstvo vremena, prostor preživljavanja, ali i otpora i težnje ka slobodi. Tako, kroz različite celine, od stvaralaštva umetnika na slobodi i partizanske umetnosti, preko dela nastalih u zarobljeničkim i koncentracionim logorima, do razvoja ratne fotografije i filma, izložba pokazuje na koje se načine umetnost menjala pod uticajem ratnih okolnosti. Upravo ta raznovrsnost daje ovoj izložbi izuzetan značaj i pomaže pri razumevanju srpske umetnosti i kulturnog života tokom jednog od najtežih perioda novije istorije.
Prvi deo izložbe, Umetnici na slobodi, odmah ukazuje na to da umetnički život u okupiranoj Srbiji, uprkos ratnim razaranjima, represiji i teškim uslovima, nije prestao da postoji. Ovaj segment posebno je zanimljiv zbog različitih načina na koje su umetnici reagovali na ratnu stvarnost. Za neke umetnike je umetnički prostor postao utočište od ratne svakodnevice, dok su drugi u svojim delima neposredno ili posredno beležili strah, tugu, gubitak i atmosferu teškog vremena u kojem su živeli.
Tako se kod Paje Jovanovića, Save Šumanovića, Petra Dobrovića, Ljubice Cuce Sokić, Mila Milunovića, pojavljuje povlačenje u pejzaž, portret, mrtvu prirodu, intimni svet i teme u kojima gotovo potpuno izostaju reference na rat i trenutnu stvarnost. Njihova dela stvaraju prostor prividne normalnosti, mira, udaljen od straha i nasilja. S druge strane, Ivan Tabaković u delima poput Panike i Beograd noću u plamenu direktnije izražava atmosferu straha i bespomoćnosti, dok je Leposava Bela Pavlović tokom Drugog svetskog rata dokumentovala potresne epizode iz života u okupiranom Beogradu. Posebno se izdvaja njen rad U skloništu Crvenog krsta iz 1942. godine. Među slikama ove celine izdvaja se i Tamni predeo Jovana Bijelića, nastao 1944. godine, koji svojim tamnim koloritom prenosi osećaj bola i nemira.
Najsnažniji deo izložbe posvećen je umetnosti nastaloj u zarobljeničkim i koncentracionim logorima. Za razliku od umetnika koji su stvarali na okupiranoj teritoriji, umetnici u zarobljeništvu su bili suočeni sa ograničenjem slobode, prostora za rad i materijala. Ipak, potreba za stvaranjem je u takvim vremenima opstala. Umetnost je u tim okolnostima često postajala način da se zabeleži ono što se proživljava, sačuva sećanje na ljude i prostor, ali i pronađe makar delić osećaja lične slobode.
Ovde se posebno ističe Petar Lubarda, koji je tokom zarobljeništva od 1941. do 1944. godine izradio više od šezdeset radova. Najčešće je slikao portrete zarobljenika, enterijere baraka, logorske ambijente i transporte zarobljenika. Ipak, iz 1942. godine potiče jedinstveno delo religiozne tematike. U pitanju je oltarska kompozicija, triptih sa predstavom Bogorodice sa malim Hristom i dva anđela. Bočne kompozicije rađene su u duhu socijalne umetnosti. Iz tog perioda potiče i Lubardin Zaprestolni krst, nastao u logoru Krems-Gnajksendorf, koji se danas čuva u riznici manastira Nikolje u Kablaru.
Ruski emigrant, arhitekta i slikar Grigorij Ivanovič Samojlov je tokom zarobljeništva u logoru Buhenvald izradio ikonostas u Bad Zulci, koji se danas nalazi u crkvi Rođenja Svetog Jovana Krstitelja na beogradskom Centralnom groblju. U izuzetno teškim uslovima, srpski vojnici su u logoru golim rukama vadili stare železničke pragove i nosili ih Samojlovu kao materijal za ikonostas, dok su rezbarski alat izrađivali od starih konjskih potkovica i metalnog otpada. Čak su svoja sledovanja, odnosno obroke menjali za boje, kako bi ikonostas mogao da bude oslikan. Upravo ovi radovi pokazuju da umetnost nije morala da bude samo beleženje logorske svakodnevice, već je ona u tim strašnim trenucima služila da se sačuva vera, dostojanstvo i osećaj pripadnosti, ali i da se pronađe snaga za opstanak.
U ovom segmentu izložbe se mogu videti dela Dušana Vlajića, koji je tokom četiri godine zatočeništva u Osnabriku stvorio stotine radova. Dok se kod nekih umetnika iskustvo rata može naslutiti tek kroz izbor motiva i atmosferu dela, Vlajićeva dela ga beleže neposredno, prikazujući logorsku svakodnevicu, portrete zarobljenika, ali i potresne scene mučenja, smrti, oproštaja i ispraćaja. Tu su i dela Milana Konjovića koji je, kao i Vlajić, bio u zarobljeništvu u Osnabriku do 1952. godine. Ovaj period njegovog stvaralaštva naziva se sivom fazom, tokom koje je potamnio paletu, uveo motive grobalja, sahrana i prosjaka. Ratno iskustvo tako nije ostalo samo zabeleženo u njegovim delima nastalim u logoru, već je nastavilo da oblikuje njegov umetnički izraz i nakon povratka.
Posebno mesto u galeriji zauzimaju ratni plakati, koji gotovo u potpunosti prekrivaju zidove sa obe strane izložbenog prostora, ukazujući na to koliko je vizuelna umetnost tokom rata mogla da bude moćno sredstvo političkog delovanja. U okupiranoj Srbiji razvijala su se dva suprotstavljena oblika ratnog plakata – nemački i partizanski. Nemački plakati bili su deo okupacione propagande i štampani su u velikim tiražima, pri čemu su se njihove poruke prilagođavale lokalnom stanovništvu, oslanjanjem na srpske vrednosti i tradiciju. Kao poseban primer, izložba izdvaja Antimasonsku izložbu iz 1941. godine, veliku propagandnu manifestaciju antisemitskog i antikomunističkog karaktera, praćenu obimnim propagandnim materijalom. S druge strane, partizanski plakati nastajali su u skromnijim uslovima i bili usmereni na mobilizaciju stanovništva, širenje poruka otpora i podsticanje borbe protiv okupatora. Upravo zbog svoje jednostavnosti i svedenosti, partizanski plakati bili su lako razumljivi svim slojevima stanovništva. Ratni plakati tako jasno pokazuju veoma važnu ulogu umetnosti u ratnim okolnostima, da slika i tekst ne beleže samo duh vremena, već aktivno utiču na javnost, podstiču je, ubeđuju i ohrabruju.
Na izložbi se može videti i ratna fotografija, koja je tokom Drugog svetskog rata imala višestruku ulogu, od dokumentovanja događaja i prenošenja informacija do propagandnog sredstva i samostalnog umetničkog izraza. Fotografija je posebno mesto zauzela u partizanskom pokretu, gde su je stvarali profesionalni fotografi, ali i kulturni radnici i amateri. Jedan od najznačajnijih predstavnika bio je Žorž Skrigin, koji je Gimnaziju i Visoku baletsku školu završio u Zagrebu, a fotografijom je počeo da se bavi 1935. godine. Partizanima se pridružio 1941. godine, a ubrzo je postao tražen kao fotograf, zabeleživši tokom rata preko pet stotina fotografija, među kojima su i portreti Josipa Broza Tita i Majke Knežopoljke.
Najpotresniji deo izložbe posvećen je umetnosti nastaloj u koncentracionim logorima, gde je umetničko stvaranje bilo strogo zabranjeno i kažnjavano. Uprkos tome, pojedini zatvorenici uspevali su da stvaraju i sačuvaju svoja dela, često koristeći improvizovane materijale i skrivajući ih od uprave logora. Među njima se posebno izdvajaju Mira Jovanović Jaza, Vida Jocić i Miloš Bajić. Mira Jovanović Jaza izrađivala je portrete zatočenica na malim kartonima isečenim od kutija za hranu, dok je Vida Jocić, nakon zatočeništva u Banjici, Aušvicu i Ravensbirku, kasnije stvorila poznati vajarski ciklus Aušvic-apel. Posebno je upečatljiv opus Miloša Bajića, koji je svoje crteže u logoru skrivao ispod ležaja, u ispražnjenom protivpožarnom aparatu, a potom ih zakopao u zemlju. Na dan oslobođenja, 6. maja 1945. godine, izvadio ih je iz zemlje i sačuvao oko 150 crteža.
Značajan deo ovog segmenta čine i rukotvorine nastale u logoru Banjica. Od kartona, hleba, drveta i drugih dostupnih materijala zatvorenici su izrađivali karte, šahovske figure, lutke, aluminijumske ili drvene tabakere, obeleživače za knjige, vezene maramice, minijaturne duboreze i drugo. Ovi predmeti nisu imali samo praktičnu ili dekorativnu funkciju, već su predstavljali potrebu zatvorenika da, uprkos zatočeništvu i stalnoj pretnji smrću, ostave trag o sopstvenom postojanju. U tom smislu, umetnost i rukotvorine postajale su jedan od načina da se sačuva dostojanstvo, identitet i osećaj ljudskosti.
Iako je domaća kinematografija tokom okupacije bila gotovo obustavljena, snimljeno je na stotine metara filmske trake, uglavnom dokumentarnog i propagandnog sadržaja. Posebno se izdvaja Nevinost bez zaštite, prvi zvučni film na srpskom jeziku, koji je akrobata Dragoljub Aleksić snimio nezavisno od filmskog preduzeća, prvenstveno radi zabave publike i sopstvene promocije. Nakon premijere, filmska traka je tajno sakrivena i zakopana u Rakovici, gde je pronađena 1946. godine, ali je ostala zaboravljena sve do 1967. Godinu dana kasnije, Dušan Makavejev snimio je istoimeni igrano-dokumentarni film, koji je postao jedno od značajnih ostvarenja jugoslovenskog crnog talasa. Insert iz originalnog filma Dragoljuba Aleksića se može pogledati u prostoru galerije.
Izložba I u ropstvu sloboda! Srpska umetnost za vreme Drugog svetskog rata otvorena je za publiku do 20. septembra u Galeriji SANU, a ulaz je besplatan.
septembar, 2026.
