piše: Bojana Maričić
Oktobarski salon likovnih i primenjenih umetnosti ima dugu tradiciju. Još od 1960. slavi moć umetnosti kroz odabir najupečatljivijih novih ostvarenja i umetničkog dijaloga između domaćih i inostranih autora. Osnivač i pokrovitelj je Grad Beograd, a višegodišnji organizator Kulturni centar Beograda. Svake godine svečano se otvara 20. oktobra na Dan oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu.
Ove godine, domaćin, odnosno, ustanova koja je otvorila vrata prvim posetiocima 60. Oktobarskog salona bio je Muzej afričke umetnosti. Umetnici, kustosi, organizatori i ostali zvaničnici koji su učestvovali u stvaranju ove manifestacije okupili su se i ranije – 18. oktobra, na platou ispred Kulturnog centra Beograda na Trgu republike. Na tom mestu bilo je postavljeno nekoliko stolova nalik na slavsku trpezu koja je u početku bila prazna, tek sa ponekom čašom za vino, hlebom i grožđem. Mnogi slučajni prolaznici tog prohladnog petka poželeli su da sednu i posluže se makar grožđem, ne znajući da je u pitanju performans 7×70 – Obrok namenjen pomenutim stručnjacima iz oblasti kulture. Bilo je oko dve stotine zvanica, a ideja tvoraca performansa, umetnika Lusi i Horhea Orte, bila je da se ovim okupljanjem povedu razgovori o gorućim temama u kulturi, najpre javnim prostorima za umetnost. Tekst na srpskom i engleskom jeziku na plavom nadstolnjaku podržavao je ovu misao, a zvanični slogan ovogodišnjeg Oktobarca Šta ostaje? bio je ispisan na salvetama. Iako su možda posmatrači očekivali da čuju delić razgovora, gosti su se samo smeškali i uživali u ovom neobičnom svečanom ručku na otvorenom.
Kad smo već kod javnih prostora, osvrnuću se na mali zastakljeni paviljon na Cvetnom trgu koji je takođe jedan od izložbenih prostora u okviru ove manifestacije. Na ekranu unutar paviljona prikazan je kratak istorijat i sudbina Jugošpeda u vidu video-rada umetnice Nine Ivanović Ovo (ni)je naš prostor. Ispred paviljona postavljena su kancelarijska vrata, sada devastiranog Jugošpeda koji je doskoro bio radni prostor pedesetak vizuelnih umetnika i muzičara. Nakon napuštanja pa sve do danas, oni nisu dobili od države zamenski prostor, te su odlučili da pokažu nezadovoljstvo u svom stilu – kroz umetnost i protest. Kratkim frazama ispisanim na vratima, Nemanja Nikolić je uspeo da skrene pažnju prolaznika o realnosti, odnosno fiktivnosti praznog prostora u kojem se nalaze poput: Dobro došli, ovo je nigde. Ne zadugo nakon otvaranja Oktobarskog salona usledio je i protest na ovom mestu. Aktivisti vođeni jakim emocijama dali su jasnu poruku, a pamfleti koje su nosili ostali su ispred paviljona do kraja izložbe. Ipak, verujemo da će se ovaj događaj pozitivno završiti, na šta ukazuje i motiv na tapiseriji Lidije Delić Kamen temeljac, koji poziva na udruženu radnu akciju, jer se umetnost i kultura tiču svih nas. Ono što je bilo simpatično je da su posetioci mogli sa sobom da ponesu besplatne razglednice inspirisane umetnošću koja je krasila paviljon.
Moram priznati da mi je ipak najveći utisak ostavio sadržaj u Muzeju afričke umetnosti. Otvaranje Salona je najpre obeležio performans u kojem je Đeni Hadrović na krovu muzeja predstavila put i izazove sa kojima se suočava mladi umetnik razvijajući svoju karijeru. U nekim trenucima je zvučala pomalo nerazgovetno jer je čitav govor bio prikazan kroz formu telefonskog poziva. Međutim, zaista sam bila zadivljena snagom volje umetnice koja je istrajavala na hladnoći.
Slogan Oktobarskog salona u Muzeju afričke umetnosti, Nada je disciplina, naveo me je na razmišljanje. U prizemlju je bila postavljena maketa antikolonijalnog muzeja sa zastavicom ULUS-a i idejnim rešenjima u vidu akvarela i grafitnih crteža. Ono što se naročito isticalo u ovom muzeju su video-radovi. Najviše me je dotakao prvi, dokumentacija doplgengera Isidore Ilić i Boška Prostrana. Tada sam saznala da je naša država bila prva koja je sprovela uspešan ekološki protest 1935. godine u Evropi, a možda i u svetu.
U nastavku izložbe, penjući se uz stepenice, posmatrači su mogli da vide slogan Work won’t fix it koji vodi u malu salu – stvaralaštvo istaknutog umetnika Kiluažija Kije Hende. Kroz raznobojne propagandne postere umetnik je ukazao na besmisao ratovanja i kapitalizma koji je usko povezan sa velikim sukobima i odnosom moći među najjačima, dok većina stanovništva ostaje na rubu egzistencije. On se „izvinjava jer je suviše lenj da bi ratovao” i spas nalazi u prirodi kroz poster Nature against progress.
Izložbeni program u Muzeju afričke umetnosti ovog puta proširen je na još jedan nivo. Kupola koja inače nije otvorena za javnost, sada je dočekala posetioce sa udobnom garniturom i još jednim video-insertom, nimalo lakim za gledanje. Na tri panoa ovde je prikazan surov život ljudi u predgrađu jednog kubanskog grada. Svaki udarac čekićem po žičanom jezgru kreveta koji se prodaje za jedan skroman obrok ostaje urezan u pamćenju još dugo nakon izlaska iz muzeja.
Kvalitetnu kolaborativnu praksu u galeriji SULUJ-a sprovela je umetnica Milica Dukić sa prodavcima časopisa Liceulice. Listajući taktilne novine, bila sam oduševljena preciznošću motiva na podlozi starih jastučnica. Mogla sam samo da zamislim osećaj sreće i samopouzdanja na licima vrednih i istrajnih ljudi (koji pritom nisu umetnici) nakon završetka rada na ovim „novinama”. Sam čin saradnje je veoma human i skrenuo je pažnju na veliki trud lica ulica koji je prikazan na video-radu umetnice.
Za kraj, još jedan veliki prostor na tri nivoa pripao je Salonu muzeja grada Beograda. Ovde se smenjuju kolaži, tapiserije, ulja na platnu, lutke, instalacije i video-materijali. Izdvojiću instalaciju Marine Marković koju je nemoguće zaobići. U tamnom prostoru privlači našu radoznalost jezivim zvukom zujanja mašinice za tetoviranje, onda nas vizuelno usmerava ružičastim reklamnim led displejom ka centru gde se nalazi instalacija. Prorezi kroz providnu plastičnu zavesu vode ka EEG prikazima na ekranima i tabletima, kao i celokupnom procesu tetoviranja same umetnice. Ovim činom je želela da ostavi večni trag na svom telu logoa galerija u kojima je izlagala svoju umetnost. Koliko često naše telo oslikava ono što je iznutra?
Nakon ovog obilaska, zapitala sam se – da li je opšta populacija spremna za savremene tokove i koncepte umetnosti? Da li dovoljno dopiru do nje, mogu li da je razumeju i prihvate? Posetioci koje sam najčešće sretala uglavnom su ljudi koji se profesionalno bave umetnošću ili su veliki zaljubljenici u nju, mada se i u njima često javlja dilema zašto se potencira na performansu i video-radovima. Tek poneka grupica đaka vođena profesorom uđe u galerijski prostor ili radoznali prolaznik gradom i zapita se – šta ovo predstavlja?
decembar, 2024.
