„Hor bečkih dečaka”, foto: Facebook/ Teatar Carte Blanche

Za kraj pozorišne sezone odlučih da svoje veče poverim maloj, ali izvanrednoj glumačkoj postavci: Predrag Ejdus, Irfan Mensur i Boda Ninković. Tekst drame Hor bečkih dečaka potpisuje Miroljub Nedović – Riki, a dirigentsku palicu drži sam Mensur. Pored postavke, želeo sam da pogledam jednu od ređih produkcija koja je očigledno pravljena sa mišlju da putuje po Srbiji, što u meni uvek izaziva želju da pružim maksimalnu moguću podršku, bilo u vidu plaćene karte, jakog aplauza ili omanjeg diletantskog teksta. Ali nije sve tako bajno. Kad god čujem za neku predstavu da je pitka, kako ju je okarakterisao sam reditelj, meni se u glavi upali crvena neonska lampa koja ispisuje reč plitka. Gorepomenuta glumačka imena svakako bi trebalo da otklone ikakvu bojazan, ali lagao bih da tvrdim da je Mensurova rediteljska istorija na nivou njegovog glumačkog opusa. Jesu li Bečki dečaci plitki ili pitki, pitanje je sad?

„Hor bečkih dečaka”, foto: Facebook/ Teatar Carte Blanche

Hor bečkih dečaka prati trojicu gastarbajtera dveju različitih vrsta: jednog od onih što su otišli u Evropu da se obogate i dvojicu koji su otišli ne bi li preživeli. Likovi ove drame svakako jesu plitki i prosti, ali to ne znači da je i sama predstava takva, kao što niko ne bi rekao za Veliku dramu da propagira socijalističke vrednosti samo zato što njen junak veruje u njih. Oni su prosti, ali i prostodušni sa slabim prostatama. Njihovi likovi možda imaju đuture dva veka među sobom, ali njihov prostakluk se često graniči sa dečjom aljkavošču, čak i naivnošću. Poput pravih dečaka ne čiste za sobom, ne čiste sebe, ne snalaze se u životu i samo uz asistenciju drugih mogu da koliko-toliko urede sopstveno postojanje. Postoje nagoveštaji kroz predstavu da kada ne bi živeli sa pacovima i ne bi delili jedan krevet u jednosobnom podrumu gde jedu jučetinu, možda bi i imali snage da odrastu u neke bolje ljude. Opet, da se zaključiti da se ni tamo daleko od mora nisu ponašali mnogo bolje.

„Hor bečkih dečaka”, foto: Facebook/ Teatar Carte Blanche

Predstave retko kada daju odgovor na pitanja koja sama postave, ostavljajući zaključak publici, ali ovaj Hor je otišao korak dalje prepuštajući publici i postavljanje samih pitanja: Da li treba da sažaljevamo junake ili da ih se ipak malko gadimo; da li se slažemo sa njihovim osudama društva ili je društvo takvo upravo zbog dotičnih i drugih sličnih njima; da li je ovo tragikomična farsa ili komični pokušaj moderne tragedije tj. šta je od svega ovoga reditelj hteo da kaže? Parafrazirajući samog Mensura, ništa od navedenog – ceo poduhvat je bio samo dobar način da se njih trojica zabave kao i publika sa njima.  Čak ako je prilikom proba i imao neku dublju poentu na umu, sama predstava je postavljena tako blanko da se u nju da učitati šta god vam padne na pamet. Možete pomisliti da reditelj nije imao ni najmanju ideju vodilju pri započinjanju projekta, ali sa istom lakoćom možete zaključiti da je Hor bečkih dečaka namerno nedopevan ne bi li se prikazalo neko novo čekanje Godoa, na balkansko/austrijski način.

„Hor bečkih dečaka”, foto: Facebook/ Teatar Carte Blanche

Posle svega rečenog i dalje ne mogu da prevagam da li je Hor bečkih dečaka plitka ili pitka predstava. Njen duh (iz koga se može izvesti  i sama ocena) se možda najbolje da opisati jednim vicem iz samog komada, koji glasi: „Sretnu se dva Srbina u inostranstvu i krenu da se po naški izljube. Posle trećeg poljupca, jedan šapne drugom: Nastavi da me ljubiš, bolje da misle da smo pederi nego da smo Srbi.” Kao i dotični vic, i predstava je puna psovki i niskog humora, ali ta, ne tako prikrivena, gorka istina vam ipak izmami osmeh samoprepoznavanja.

 Pozorišni dodatak

Svakog meseca mali deo svoje rubrike ću odvojiti da podelim sa vama veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.

Mada su stihovi Dušana Vasiljeva poznatiji široj javnosti po njihovoj interpretaciji od strane Bekima Fehmiua (kome su pride ovi stihovi omogućili da upiše glumu u Beogradu), svakako vredi odslušati i njihovo kasnije izvođenje od strane Pece Ejdusa, a možda u njima i pronaći još neke skrivene motive njegovog bečkog dečaka.

piše: Igor Belopavlović

Leave a Reply

Your email address will not be published.