ilustracija: Filip Abramović

Filozofija ima vrlo zanimljiva ukrštanja sa naukom. Jedno takvo ukrštanje  predstavljaju problemi koji se tiču slobodne volje. Znate, onog gotovo mističnog atributa koji nas tako oštro razdvaja od robota, životinja, predmeta i ostalih stvari koje ne mogu da biraju svoju sudbinu.

Za početak valja odmah napomenuti da samo definisanje pojma slobodne volje ume da izgleda kao đavolja rabota. Kako je definisati, kakav je odnos slobodne volje i determinizma (koji se ranije standardno uzimao za njenu negaciju), i kako proveriti u praksi da li je imamo, po svemu sudeći – i dalje predstavlja izvor mnogih nesporazuma danas.

Libeovi eksperimenti su prvi pokušaji da se empirijski istraže mehanizmi koji se tiču našeg svesnog donošenja odluka. Bendžamin Libe (Libet) smatrao se pionirom u toj oblasti, kao jedan od prvih neurologa koji se latio takvog zadatka (za razliku od prethodnih, koji su mahom bili filozofi). Njegov eksperiment je famozan, a neki bi rekli – i ozloglašen, zbog širokih i često nepomirljivih tumačenja njegovih rezultata.

Eksperiment se sastojao u tome da ispitanici treba da pomere prst kad god im je drago, ali da pritom zabeleže trenutak kada su postali svesni da žele da ga pomere, uz pomoć jednog posebno prilagođenog „sata” (prikazanog na slici). Zamorčići su prethodno privezani na određene instrumente merenja moždane aktivnosti. Povod za njegovo istraživanje je bilo jedno drugo istraživanje, koje su 60-ih sproveli nemački naučnici Kornhuber i Dike (Deecke), koje je potvrdilo da svakoj motornoj aktivnosti (na srpskom, pokretu) prethodi rast u električnoj aktivnosti u određenom delu mozga, fenomen koji su blagosloveni nemci nazvali jednostavnim imenom – Bereitschaftspotential („potencijal spremnosti”).

Libeov sat, foto: informationphilosopher.com

Aplikacije Bereitschaftspotential-a su pre svega u domenu interfejsa na relaciji mozak-kompjuter (eng. Brain-Computer Interface), koji se koriste na za upravljanje uređajima pomoću misli, što je mnogim amputiranim omogućilo značajno poboljšanje u kvalitetu života. Postoji i jedna potencijalno mračna aplikacija. Ako uređaj može ispravno da tumači moždane signale, zašto ne bi mogao i čovek?

Libe je pomislio da će poredeći električnu aktivnost sa subjektivnim doživljajem htenja možda doći do zanimljivih otkrića.

Bio je u pravu. Moždana aktivnost korespondirajućih delova mozga prethodila je, ne samo pokretu, već i vremenu kada su ispitanici prvi put uopšte pomislili da mrdnu prstom. To je značilo da bi naučnik za mernim instrumentom mogao, na osnovu očitavanja istog, da predvidi kada će naše ljudsko zamorče da mrdne prstom – pre nego što bi ovaj sam to pomislio.

Ding dong, free will is dead!

Iako je mučeni Bendžamin negirao da njegov rad pokazuje da je slobodna volja samo jedna ubedljiva iluzija, ovo istraživanje se u ono vreme tumačilo upravo tako. Jedno takvo tumačenje bilo je da je naše htenje jednostavno samoizveštavanje mozga o procesima koji se uveliko odvijaju nesvesno; ono je puka posledica nečega sa čim ni nemamo (svesne) veze. Naknadna istraživanja su uspešno reprodukovala njegove rezultate, s tim što je najskorije, iz 2008. uspelo da pouzdano predvidi pokret ispitanika celih 10 sekundi pre nego što bi oni sami bili svesni šta žele da pomere.

Sam Libe je mislio da, čak i ako je tačno da su nas naše neurone naterale da osetimo poriv, to ne znači da nemamo, kako je pisao – „pravo veta” na iste.  Njegov zaključak je bio da u njegovim merenjima i dalje postoji dovoljno vremena za „free won’t” (igra rečima, pošto je slobodna volja na engleskom free will), tj. za voljan prekid nevoljnog impulsa.

Zamerki na različita shvatanja njegovog rada je bilo i više nego dovoljno, ali su svi složni da je ovo istraživanje od vrhunskog značaja, koje je dalo vetar u leđa različitim disciplinama takozvanih neuro-nauka, možda danas najfascinantnijoj naučnoj oblasti koja se bavi samim čovekom.

piše: Logoreik

Leave a Reply

Your email address will not be published.