piše: Miona Đenisijević
Nije mi bilo potrebno previše vremena da nađem idealne kandidate za ovaj tekst. Spoj ključnih pojmova: mladi, kreativni i novinarstvo, odmah me je naveo na portal Hoću u pozorište i njegovu marljivu redakciju. Zvanično osnovan na Svetski dan pozorišta 2017. godine, portal prati aktuelni domaći pozorišni život, a članove redakcije čine studenti i mladi entuzijasti. Pored najnovijih vesti iz ovog sveta i mnogih rubrika (Intervjui, Recenzije, HuPikon…), Hoću u pozorište je na svojevrsni način i društvena mreža za ljubitelje teatra – mogu se praviti personalizovane liste i pisati utisci o pogledanim predstavama. Više o ovoj inovativnoj platformi razgovarali smo sa delom uredničkog tima – Aleksandrom Nikodijević i Milicom Sučević.
1. Kako se rodila potreba za osnivanjem ovakve platforme i kako je proteklo formiranje prve grupe ljubitelja pozorišta?
Aleksandra: Na to pitanje najbolje može da odgovori naš glavni i odgovorni urednik, Nikola Bešlić, i on veoma (ne)rado priča o tome. Elem, portal Hoću u pozorište je zapravo nastao kao Nikolin diplomski rad na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu, čime je on želeo da napravi sajt koji bi podsećao na IMDb, gde se mogu ocenjivati predstave, kao i da svako ko poželi da ide u pozorište, na jednom mestu ima repertoar svih pozorišta i bude obavešten kada se, gde i šta izvodi. Nakon što je uistinu pokrenuo sajt, zajedno sa drugom Bogdanom Bojkovićem, shvatio da je da tu ima dosta posla samo za njih dvojicu i raspisao je konkurs za nove članove. I tako se polako širila grupa entuzijastičnih zaljubljenika u pozorište.
2. Sa kojim ste ambicijama krenuli u ovaj projekat i kako su se one menjale do danas?
Milica: Mislim da konkretne ambicije nisu ni postojale, već se iz same ideje izrodila želja da sve ono što se dešava u pozorišnom svetu naše zemlje, a možemo slobodno reći i na postjugoslovenskom prostoru, pratimo, pišemo o tome, i ono što je najvažnije – povezujemo se sa čitaocima, odnosno pozorišnom publikom, kojoj i mi sami pripadamo. Sigurno u samoj istrajnosti i našoj posvećenosti pozorištu (koja je ponekad zaista fanatična) postoji taj deo imaginarnog – često stvaramo sliku da je pozorište neki posebni svet, čije delovanje doseže možda i neke nedokučive granice; a kad se sudarimo sa realnošću, tek se tad zapitamo – ako mi idemo u pozorište, zašto drugi mladi ne idu? I zašto mali broj ljudi odlazi u pozorište? Znamo često i odgovore na ta pitanja, ali ponekad u njih ne želimo da verujemo.
3. Naslućujemo ko je pozorišna publika, a ko je vaša publika?
Aleksandra: Naša publika i jeste pozorišna publika, ili oni koji to još uvek nisu, a potencijalno bi mogli da postanu. Ciljna grupa nam jesu mladi, jer su i članovi naše redakcije mladi ljudi iz raznih društvenih sfera. Ka njima smo najviše okrenuti i namera nam je da ih privučemo da idu češće u pozorište. Trudimo se da tekstovima koje objavljujemo, a koji su iz ugla publike, što uvek volimo da naglasimo, nekog inspirišemo da pogleda ili ne pogleda neku predstavu. Tragamo za interesantnim sagovornicima iz sveta pozorišne umetnosti koji bi mogli mnogo toga korisnog i interesantnog da podele sa našom publikom, ali i dajemo prostora nekim novim licima za koja smatramo da treba da se čuju jer imaju šta da kažu.
Milica: Volim uvek da kažem da se naša Instagram i Fejsbuk publika podosta razlikuje, znajući koje generacije obe platforme okupljaju, i čini mi se da je taj spoj starije i mlađe publike nešto iz čega crpimo potrebu da se na taj način bolje razumemo i razmenjujemo mišljenja koja se tiču pozorišta. Važno je sagledati koje su potrebe mladih i šta oni traže u pozorištu, kao i zašto je konstantno repertoar usmeren ka starijoj publici.
4. HuPikon je na neki način nesvakidašnja rubrika na vašem portalu. Kako je ona nastala i sa koje strane ona osvetljava domaći pozorišni život?
Milica: HuPikon je neka vrste pozorišnog leksikona, čija ideja je da okupi brojne ljude iz javnog sveta i da čitaoci otkriju šta njihovi omiljeni umetnici, književnici, novinari, sportisti vole da gledaju u pozorištu i zbog čega smatraju da je ono važno.
Da li osvetljava pozorišni život, nisam baš sigurna, ali zasigurno oslikava taj jedan krug ljudi, koji je indirektno usmeren ka pozorišnim dešavanjima. U tom kontekstu, izbor predstava ili umetnika koje prate, mogu da se razlikuju u odnosu na standardnu pozorišnu publiku, ali, naravno, to nije nužno.
5. Šta smatrate najvećim uspehom HuP-a do sada?
Milica: Mislim da je najveći uspeh HuP-a što opstaje već sedam godina na entizijazmu mladih ljudi, koji kroz volonterski rad deluju na druge mlade, upućuju ih ka pozorištu, i tako se stvara jedna zajednica koja ponekad izrodi one koji će svoj put nastaviti baš u sferi pozorišta, a drugi će, kao što je sada, ostati samo ljubitelji onog što čini pozorište.
Aleksandra: Rekla bih da nikada nismo težili ka nekom, uslovno rečeno, uspehu, odnosno, pojedina dostignuća našeg rada smo poimali kao rast i napredovanje – kako na redakcijskom nivou, tako i svako od nas pojedinačno. Kada imate mogućnost da radite ono što volite, okruženi ljudima koji su vam slični i dragi, to je samo po sebi uspeh, a u današnje vreme i privilegija.
6. Kako se nakon svih ovih godina intenzivnijeg praćenja vaš odnos prema pozorištu i način razmišljanja o predstavama menjao?
Aleksandra: To je dobro pitanje. Sa porastom kvantiteta odgledanih predstava menja se i naša skala ocene kvaliteta. Jednostavno, ne može sve da nam se dopadne i nije sve dobro. Nekome ko ne posećuje pozorište može da se dopadne bilo šta, ali to nije u našem slučaju. Pogotovo kada je festivalska atmosfera u pitanju, neretko može doći i do prezasićenja, ali nas to ne obeshrabruje i ne demotiviše. Treba pogledati mnogo loših predstava kako bi se zaključilo šta je dobro.
Milica: Nadovezala bih se na Aleksandrin odgovor, volela bih da sad iz ove perspektive posmatranja pozorišta, vidim onu Milicu, kao srednjoškolku ili studentkinju, kako hita ka beogradskim pozorištima, oduševljava se predstavama, one je inspirišu i svima priča o njima. Tog poleta i dalje ima, ali sigurno ne u istom intenzitetu. Valjda je to i normalno, s vremenom se menjamo, a i postajemo više kritički nastrojeni, i tražimo mnogo više od onog što nam pružaju prosečne repertoarske predstave.
7. S vremenom se menjaju popularni mediji i vi ste to propratili realizacijom HuPkasta. Šta je prednost podkast formata za ovakav sadržaj i kako birate teme kojima se bavite tokom jedne sesije?
Aleksandra: Dugo smo razmišljali o pokretanju podkasta jer je to forma koja je veoma popularna, pogotovo među mladima, koji su nam, jelte, i ciljna grupa. U jednom trenutku, neobavezno, presekli smo i napravili HuPkast koji u svakom razgovoru obuhvata aktuelnosti, ali i provlači teme koje nas zanimaju i o kojima procenjujemo da treba da se govori. Do sada smo razgovarali o značaju pozorišnih festivala i našim iskustvima na njima, o vidljivosti plesnog teatra, o predstavama koje preporučujemo, jedan razgovor smo posvetili komedijama i mnogo čemu. Imamo još dosta ideja i želimo da lestvicu podignemo na viši nivo, planiramo goste, i voleli bismo da ubacimo i video-zapis, pošto je za sada samo audio, ali o tom – potom, kada se stvore uslovi.
Milica: HuPkast je jedna ideja koja je davno podstaknuta, ali sticajem okolnosti nije realizovana, a zatim je nastala toliko spontano, u trenutku kad smo posle Bitef festivala Aleksandra, Tara i ja pričale o predstavama, a Nikola i Bogdan su slušali i poželeli da tako nešto snimamo. I iz te situacije danas već imamo snimljeno dosta epizoda, iako i dalje nemamo fiksan prostor, kao ni tehničke mogućnosti koje su na zadovoljavajućem nivou. Valjda je zbog toga još zanimljivije stvarati svaku novu epizodu – uvek na drugoj lokaciji, često u nepredviđenim okolnostima, i u strepnji da li će negde biti preglasna muzika ili buka, pa nam pokvari priču i objavljivanje samog podkasta.
8. Preporučite našim čitaocima i čitateljkama pozorišnu predstavu koju ne smeju propustiti.
Aleksandra: Nisam mislila da ću ikada preporučiti, ali nakon drugog gledanja ipak predlažem da stavite na listu predstavu Tiho teče Misisipi Beogradskog dramskog pozorišta. Redakcijski, uvek i svuda, preporučujemo najtoplije Tri zime Pozorišta Promena.
Milica: Dodala bih Ivanova, kao i Naš razred, obe u režiji Tanje Mandić Rigonat, a igraju se u Narodnom pozorištu u Beogradu.
maj, 2024.
