Legenda kaže da je ljubav slepa. Neki bi dodali i luda. Oba slučaja su moguća kada se uzme u obzir kako nas nekada Kupidonova strela pogodi baš tamo gde smo najslabiji, a jos češće nam tim udarcem oduzme vid. Jedan od prvih primera ove zalutale strele desio se u davna vremena, kada je, kako bi uvodna pesma crtaća Herkules rekla – vreme tek počelo da postoji. Na obalama Male Azije, kasnije imenovane zemljom Lidijskom, sreli su se Tifon i Ehidna. On je bio obdaren divovskim rastom, stotinom zmijskih glava na ramenima i pogledom koji se pretvarao u plamen, dok je njeno telo bilo do pola žensko, od pola zmijsko. I ljubav učini ono što današnja kozmetika i filteri na društvenim mrežama ne mogu – spoji ova dva monstruzna bića u svetu zajednicu braka. Iz njihove ljubavi izrodiše se mnoga deca, čuvena po svojoj upornosti da se mešaju u ljudska posla, zoomorfnim genima i nervoznoj naravi.
Međutim, njihove nestašluke pratila je velika slava. Ne beše hrama, ni vaze, ni tanjira u bogatim kućama širom starog sveta, gde se lik bar jednog deteta nije oslikao ili uklesao. Nažalost, zastrašeni ljudi uglavnom su slavili njihove smrti. Tako je priča o jednoj od sestara, mezimici Himeri, stigla čak do dalekih voda i kopna zemlje Etrurske, na kojoj se Lidijci nastaniše, gonjeni velikim ratom kod Troje. A bila je lepotica – sa telom lava, glavom divokoze i zmijskim repom nasleđenim od mame, svi su govorili da je najlepša, predodređena za velika dela. Sve dok se nije pojavio Grk Belerofont. Sam ne bi ni imao šanse pred njom da u pomoć nije pozvao krilatog konja. Iz vazduha ju je prostrelio, više puta. Umrla je mlada, pre nego što je doživela svetsku slavu. Barem je za sobom ostavila porod, Nemejskog lava i kći Sfingu.
Mnogo vekova nakog njene smrti, negde oko 400 godine pre nove ere, neko se usudio da je izvaja u bronzi. Bio je to bezimeni umetnik nastanjen na Apeninskom poluostrvu, odrastao na etrurskim legendama svojih predaka koji su se, istina samo kroz priču, prisećali zajedničke prošlosti i prapostojbine Lidije. Na prednjoj desnoj nozi klesar je urezao slova TINSCVIL koja označavaše zaveštanje – votivni dar bogu Tinu. Njemu su se tih dana molili.
Skulpturu staviše u kovčeg i zajedno sa ostalim darovima spustiše u zemlju uz grobnicu nekog bogataša. A zemlja najbolje čuva. Proći ce još mnoge smene godišnjih doba, sve dok 1553. godine neki ljudi, kopajući van zidina grada, ne naiđoše na nju.
Vreme je ipak uzelo svoje. Skulptura je ostala bez zmijskog repa pa je isprva identifikovana kao lav. Moćni vladar tadašnje države Firence, Kozimo Mediči, izložio ju je u javnosti, ni manje ni više nego u gradskoj Većnici, gde su njene čudovišne glave podsećale svakoga ko bi ušao u čijim su rukama vlast i moć. Tek kasnije, među bronzanim artefaktima, pronađeni su delovi zmijskog repa i tada ljudima postade jasno da u pitanju nije lav već mitska Himera. Priču o pronalasku skulpture i njenom spajanju zapisao je dobri čovek po imenu Đorđo Vazari.
Himera iz Areca danas se nalazi u Arheološkom nacionalnom muzeju Firence. Njena kopija postavljena je van grada, na mestu gde je pronađena. Rep koji se danas može videti je replika iz 18. veka. Zbog tragova na levoj strani tela pretpostavlja se da je bila deo veće skulpturalne celine, verovatno predstavljena zajedno sa Belerofontom koji je ubija. Himera iz Areca predstavlja jedno od najzanimljivijih, najveštijih i najbolje očuvanih svedočanstva etrurske umetnosti i etrurskog uticaja na Rimljane, njihovu religiju i kulturu. I još uvek, kada je noć i ako pažljivo osluškujete, možete čuti mitski urlik zveri koja proklinje svog progonioca i vapi za domovinom.
piše: MoonQueen
